Трећи део трилогије има поднсслов - о сексу, дроги и рокенролу, а итдавач је традиционална Лагуна, која најављује новог Нелета већ током октобра.
О књизи, у сусрет њеном објављивању, пише Вуле Журић: Др Карајлић нам је својим непресушним смислом за хумор олакшавао разумевање и подношење света у којем смо се много чешће бавили преживљавањем него уживањем у животу. Био је то ћеиф госпође Историје. Али Др Карајлић не би био Др Карајлић да није решио да у својој саги о једном граду и два и по светска рата ту исту Историју шчепа тамо где је најтања и изврне је наглавачке. Отуда завршни део Солунске 28 можемо читати и као неку врсту обрнутог пророчанства сатиричара-пророка који је видео шта ће нам се дешавати много пре него што нам се много тога заиста и десило. Сада је пред нама моћан уметнички поглед у алтернативну недавну прошлост у којој је крвави распад Југославије избегнут захваљујући поверењу свих њених народа и народности у рокенрол. И немојте да мислите да је у питању пука измишљотина, јер након што прочитате последњу реченицу завршног дела Солунске 28, схватићете колико вам је жао што свет из маште Др Карајлића није постао стварност. Мада, никад се не зна.
Ево један мали одломак с почетка књиге...
Име ми је Милан Јанковић. Рођен сам на Дорћолу, у Београду, у Солунској улици број 28. Добро, истина је... имам мало сељоберско име... Милан. Није било често у оно доба, шездесетих, као Драган, Зоран, Дејан... Зато су ме у крају зајебавали... Викали су: „Милан је Шабан!“ Нисам ја крив. Име сам добио по стрицу који је погинуо у бомбардовању, четр’ес прве. Није имао ни петнаест година. Они који ме воле зову ме Лане. У ствари, ко га јебе. Нек ме зову како хоће!Светлост рефлектора му је сужавала зенице, а на међи чела и косе искрадале су се једва видљиве грашке зноја. Не сећа се кад је последњи пут дао интервју, па му је срце запосела она стара добра нелагода коју је осећао кад је био млад и кад му је било стало да се допадне, додвори, па му тако она, та нелагода, на неки начин, беше и пријатна. Преко пута њега, са оне стране камере, седела је Оља Дивички, жена негованих руку и елегантних покрета, која је, као и све лепе жене, имала нешто од звечарке у себи. Гледаоци су је волели јер је умела саговорника да притера уза зид и да из њега исцеди последње наслаге осећања, као што цедиљка исцеди нектар.
