Упињући се тражи се (в)истински поглед на суштину, на бит, и мит, постојања, симболику кроз топониме и планине високе, као и домети несхватљивих димензија...Јер у њима се кад кад огледа оно што се је на земљи сакривено, или незнано.

Погледи на п ознати високи врх у Македонији, асоцира на планину којој припада. Кажемо ли Солунска глава, одмах се јавља помисао на планину Солунску главу, иако је то врх. И сам назив планине, тачније широко разгранатог масива, обично као Јакупица, што је уствари део планине, један гребен који је чини, док је стари назив масива Мокра планина, што је назив и за Јакупицу.

Масив се у разгранатим пипцима спојеним у центру највишег врха раширо између Скопља и Велеса, а чине га поред Јакупице, Караџица, Даутица, Голешница и Китка.

Целокупан масив такође зовемо Јакупица, са највишим врхом Солунска глава (2540m). Прилаз врховима је могућ из различитих праваца, а највише су у употреби правци са севера од дома „Караџица“ и са југа од дома „Чеплес“.

Врх се иначе зове Мокрен.

Слике сећања, кроз буре и отрежњених очију, у правцима спознаје. Са јужне стране, од села Нежилово...до у нас саме...

Река извире под врховима и најатрактивнијим стенама на планини, које се називају Нежиловске стене.

Оћутати прија.

Док "бацамо" поглед(е) градске скопске, будећи се из сна...

Постоји предање, веровање да је назив дошао не од уверења да се одатле види Солун, већ да је српска војска стигавши дотле, по први пут изашла на овај врх, рекла одавде, следеће Солун.

У мору података, негде постоји запис, мишљења, да је јединица српске војске у Балканским и стигла до Солуна, па су (се) вратили возом...

Ток Вардара тече својим током...
А Шара нам тамо, тајне крије.
И Солунска глава приче милије.
Наше су горе оком и скоком.
Предане предању многом.

М.С.