10. август 2017.

Живимо у времену политике. Оно пролази. Мења се.

Тако се бар чини. Неки мећу нама, тврде супрутно.

А то се свoди, на тврдњу, да се од праискона до данас, ништа није променило.
То тврде, мудрији мећу нама. И у праву су.
Есенцијалне ствари, без којих не можемо да замислимо живот, непромеnљиви су.
Тако ће и остати.

Ипак, политиката није иста . Мења се. У бити .Формално, не.
Још увек претставља власт народа.
Економија мења политику. Темељно. Перманентно. Руши границе.
Власт на планети,све мање је у рукама изабраних политичких представника, а све више код финансиских могула, конзорциума... великих корпорација.
Постаје драматично. Ради се о својеврсном "киднаповању" власти.
Све више живимо то време.
Време Постолитике.
С друге стрне, велик део популације на планети
живи у економским субстандардним условима.
Прецизније, економски jе завистан.
Самим тим и политички завистан. Тачније уцењен. Без права на политички избор.
Живи у претполитичком друштву.

Спорт је у том смислу идеалан "вентил". Спорт као индустрија, посебно.
То је сјајан поступак виритуалног бекства од економске стварности.
Изврсно пароксизимално пражњење уз помоћ којег се одржава систем.
Једнако као туризам и путовања.
Зато је и спортот постао индустрија.
Да штити систем. Од експлозије. Неки тврде, имплозије.
Слична је ситуација и са празницима и викендима.
Зато је и спортот у време викенда.

Спорт је за мене страст. Игра. Не индустрија.
Тамо где је царује индустрија, нема игре.

Ја волим фудбал.
Фудбал је за мене врховна метафизика.
Особито италијански.
Вероватно и због земље.
Кад се спомене Италија, нешто трепери у мени.

Навијам за Парму. Опсесивно.
Као што, једино, и може да се навија.
Пратим и Сијену.
То, сва је прилика, Тоскана, чини своје.
Сама имена, Сиена, Парма, буде асоцијације.
Нарочито Парма.

“Парма једно и превише слатко име. Увек кад се помене Парма ја помислим на љубичице", што би рекао велики,ако не и највећи Марсел... Марсел Пруст.

Дејан Силјановски