09. септембар 2016.

Почетак "балканске јесени" коинцидира са објективним кризама које су се "прелиле" из других региона, констатује у Новостима др Милан Пашански из Форума за тероризам и транзицију безбедности

"Специфичну тежину" сваке државе у међународној заједници, како указује, одређују величина територије, број становника и економска развијеност. Сходно овим параметрима, успостављена је стратификација моћи и утицаја.

И летимичан поглед на Србију доводи до закључка да смо ми далеко од елитног друштва. Међутим, нужно се поставља питање зашто - имајући у виду наведене параметре - ирелевантна земља као што је Србија постаје објекат субверзивних активности и, захваљујући обавештајним "кухињама" - растућег негативног публицитета, који се настоји наметнути.

На стабилност Србије утиче више променљивих варијабли. Геополитички, Србија је на трусној раселини додира двеју тектонских плоча - НАТО и Руске Федерације, које се боре за превласт на простору Западног Балкана.

Мудра српска политичка еквилибристика ("и Космет, и ЕУ и Русија") увела је и трећег планетарног играча: Кину. Тај изузетан потез српског руководства поклопио се са стратешким опредељењем Кине да у 21. веку изврши глобалну економску (упоредо и политичку) експанзију широм планете.

У тој стратегији, Србији је намењена улога "мостобрана" у Европи, из којег се наставља даља експанзија широм Старог континента. Међутим, ова нова улога Србије многима се није допала, тим пре што су у недавној прошлости навикли да се политичким процесима у Србији управља џојстиком из иностранства.

Уклињавање Русије дубоко у стратешки простор, који НАТО сматра својим двориштем - Србија и Република Српска - представља "трн у оку" стратезима Северноатлантске алијансе.

Ноторна је ствар да свака земља води спољну политику у складу с виталним националним интересима, а домети те политике зависе од капацитета земље да их стави у функцију реализације.

Србија управо негира ово неписано правило: ни мање земље - ни перспективније политике.

Да се одмах разумемо: Србија је постала "сидро стабилности на Балкану"; шампион Европе по страним инвестицијама по глави становника (уз изузетан раст друштвеног производа, уз храбре најаве да се у 2017. очекује водеће место у Европи); а, "успут", поуздан партнер и Истока и Запада.

Недостаје још само једна коцкица тог мозаика: осетно подизање животног стандарда грађана, што је неизбежна последица, која неминовно стиже на крају.

Ако се томе дода изузетно избалансирана политика подршке Републици Српској - у политичкој, економској и безбедносној сфери; пружање руке сарадње Албанији; успостављање новог дијалога са бошњачким руководством у Босни, али и у Санџаку, као и са председницом Хрватске - Србија је неоспорно израсла у лидера региона, па и шире.

Овоме треба додати и обећавајућу кандидатуру Вука Јеремића за генсека УН, планетарне успехе наших спортиста на Олимпијади, и још само недостаје (што је питање времена) да нека релевантна институција - због његовог гашења фитиља на балканском бурету барута - предложи премијера Вучића за мировног Нобела, при чему су шансе изгледне, нарочито имајући у виду референце извесних лауреата из недавне прошлости.

Да ли се таква "неподношљива лакоћа постојања" може "опростити" једној "шаци јада", која се дрзнула да не тражи сагласност "глобалних играча" за своје чинодејствовање?

Стигао је, више него речит, одговор: "телепортовање" "арапског пролећа" на другу страну медитеранске "баре", што је, увелико, увод у "врућу балканску јесен". Рат обавештајног и параобавештајног фактора за утицај на токове развитка Западног Балкана у наредној деценији увелико се распламсао: у суседству су пуштени керови с ланца а, као шлаг на торту се, са једне стране, уклопила ранија изјава заменика ексдиректора ЦИА да је "на реду прекрајање граница на Балкану" и, с друге стране, хапшење хрватског шпијуна у Београду.

Страни обавештајни фактор тражи, и проналази, ослонце у Србији у редовима поражених политичких снага. Наруку му иде и српски безбедносни систем прошлости, који је штитио политичке и економске монополе владајуће елите, а она је, добрим делом, била криминогена.

Страном обавештајном фактору су те чињенице познате, и оне су основ врбовања и сарадње, како би се, евентуални, кривични процеси прогласили - уз помоћ обавештајних "кухиња" и "спонзорисаних" медија ("сорошевци") - политичким реваншизмом.

Грубо посматрано, активност обавештајних служби се, паралелно, спроводи у два правца: јавне, "легалне" акције, и субверзивна делатност. Страни обавештајни фактор се специјализовао за такозвану политизацију сваког оправданог и добронамерног протеста грађана, који "прелива" политичким, и то опозиционим бојама.

"Технологија" је позната: провоцира се "догађај", укључују се "слободни медији", и део НВО, настоји се изнудити "прекомерна употреба силе", активира се медијска хајка у иностранству, финализује се "гашењем пожара" од стране одређених амбасадора у Беораду. Уз максималну медијску "покривеност", до перфекције је разрађен систем замене теза, измештања места узрока и последица, и наметања "симетричне кривице".

И ту настаје кључни (безбедносно-одбрамбени) проблем: недораслост - у овом сегменту - актуелног система безбедности да на основу унапред дефинисаних параметара (који имају упориште у закону), компетентно повуче јасну линију разграничења између легитимних и пожељних протеста грађана и субверзивног, деструктивног деловања, које "душебрижници" из иностранства, у својим земљама, без пардона затиру у корену.

Почетак "балканске јесени" коинцидира са објективним кризама које су се "прелиле" из других региона.

Све наведено доводи Србију - као оазу стабилности у региону - у деликатну ситуацију суптилног, добро осмишљеног, еквилибријума, који захтева - у периоду пред нама - изузетно простудиране, промишљене и избалансиране потезе хладне главе, који се морају вући на унутрашњем и спољнополитичком плану, закључује др Милан Пашански из Форума за тероризам и транзицију безбедности.