26. новембар 2013.

На овогодишњој ктиторској слави манастира Високи Дечани, на празник Светог српског краља Стефана Дечанског, у недељу 24. новембра окупило се више од две хиљаде верника и гостију из свих крајева Косова и Метохије, централне Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније, међу којима је билo и 30 ходочасника Срба и Македонаца из Скопља, Кучевишта и Куманова који су стигли у организацији Споне. 

 Прославу ктиторске славе манастира Високи Дечани, празник Светог краља Стефана Дечанског, својим присуством увеличао Његова Светост Патријарх српски Иринеј. 

Заједно са архијерејима Српске Православне Цркве (СПЦ), епископима шумадијским Јованом, врањским Пахомијем и рашко-призренским Теодосијем, Патријарх српски Иринеј је освештао новоподигнути Призренски конак, нови монашки конак у коме ће живети братија манастира Високи Дечани.

Изградњу конака је у највећој мери као главни донатор помогла Влада Норвешке. 

У вечерњим часовима почело је и свечано празнично бдење којим је началствовао Патријарх српски и коме је присуствовало многобројно свештенство и монаштво епархија Рашко-призренске, Жичке, Будимљанско-никшићке, Бачке, Захумско-херцеговачке, Тимочке и Архиепископије Београдско-карловачке. Након бденија дечанско братство је уприличило вечеру у манастирској трпезарији. Вечерње дружење завршено је наступом призренских богослова и старим српским песмама етно-групе Извор. 

Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј уз саслужење епископа врањског Пахомија, шумадијског Јована и рашко-призренског Теодосија, као и четрдесетак свештеника, свештеномонаха и ђакона СПЦ и Патријаршије московске РПЦ, коју је представљао јеромонах Амвросије из Торина. Свету Литургију певали су дечански монаси и призренски богослови.

Патријарх српски Иринеј благословио је славски колач и преломио га са игуманом манастира архимандритом Савом, а потом се вернима обратио надахнутом беседом у виду молитве Светом Краљу Светом Стефану Дечанском.

Светој Литургији присуствовали су високи домаћи званичници, министри Владе Србије: Милан Мркић (министар спољних послова), Небојша Родић (министар одбране) и Александар Вулин (министар без портфеља и директор канцеларије за Косово и Метохију).

Такође, богослужењу су присуствовали и високи страни дипломатски представници канцеларије ЕУ у Приштини, амбасадори Краљевине Норвешке, САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије, као и представници УН, ОЕБС-а и командант КФОР-а. 

После освећењановог Призренског конака и додела признања, игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава са братијом приредио је за све присутне трпезу љубави у манастирској трпезарији.

У току славског ручка певали су и свирали чланови етно-групе Извор и богослови обновљене Призренске богословије. 

Дар

У сарадњи са Рашко-призренском епархијом СПЦ, у манастиру Високи Дечани, монашком братству је уручена хуманитарна помоћ у одећи и обући, прикупљена преко Споне, а намењена сиромашним породицама Срба на Косову и Метохији.

Код Срба у Ораховцу

Пут у Башту Рајску. Наша група, махом људи који по први пут уопште бораве на Космету, па још са таквом приликом да се виде и доживе Високи Дечани, па онда и сам живот изблиза у тзв. енклави, и више од тога, Башту Рајску – Ораховац.

Живот кроз причу и сведочење гостопримљиве породице Оливере Радић, професора српског језика и књижевности у локалној Гимназији.

Гимназија смештена ту у зградици, уз збијене породичне куће, ту надомак срца те наше оазе у центру, ако се ишта може назвати средиште свега у том зачараном и неизвесном кругу, уз стабени теснац,који осликава страдања са јасним ожиљцима, са невидљивим преградама.

Обичан, кућерак, који сада означава Училиште. Јер је установа остала доле у оном забрањеном делу града.

Иако нас је киша пратила на путу од Дечана па кроз Ђаковицу, све надомак Ораховца, посред пространих плантажа виногорја,на самом прилазу одједном је престало да лије.

Када смо ушли са горње стране града, уз две три кривудаве улице и ето нас у познатом крају, на једној од кућа окићена ограда и српска тробојка, радостан знак скорашњег свадбеног весеља.

Оливера нам већ приповеда да тренутно Гимназију похађају 23 српска ученика, док преподневну наставу у Основној школи Доситеј Обрадовић прати 40-ак ђака.

У суровим сазнањима страдања невиних људи, на очи наших људи навиру сузе. Ушли смо у цркву Успења Пресвете Богородице, храма који је изграђен 1849. на темељима старе богомоље, на молитву и тежак, историјски час бола.

Имали смо прилике да чујемо о страдањима нашег народа у том делу Космета, да чујемо и о чудима која су се ту збивала за време ратног стања.

Сада слушамо, када је у муци усред атака, у самој порти Цркве сахрањено троје Срба. Порта је сада претворена у градско гробље, јер се на старом православном једноставно не може, не сме.

По сведочењу пароха, албански вандали су на гробљу порушили и оскрнавили готово све гробове, изузев, оних који су на надгробним обележјима уместо крста имали - петокраку. Ироничног ли поштовања комунистичког симбола од злих људи.

Слушали смо сведочење о страдањима, када је све било у крви, када су у цркву уношени рањени и убијени. Ту је била и болница и капела. И, тада се, "се десног стуба у храму, зањихало кандило, и протекло уље на икону светих врача Козме и Дамјана...уља ниге није било на плишу.

Касније су жене чуле да су у том тренутку отети монаси из Зочишта  Тај манастир носи име Св, врача. Седморо монаха било је заточено у два логора, заједно са 35 старијих српских мештана тога краја...

Данас, како веле, ту живи око 370 мештана Срба. Но, све их је мање, а са њима «скраћују» се имања, куће...

Слушамо у низу о још већим страдањима тога краја чак и током 98, уочи бомбардовања НАТО-а, где је окупно стадало 84 људи., последњи случај је када је старац од 72 године отет испред своје куће 2001. године. А сада људе прорежују најтеже болештине, као последица озрачења под бомбама НАТО агресора...

Поздрав Теодоре

У кући Шарића тог 18. марта страдалне 2004.  превремено је рођена девојчица Теодора. После голготе на путу у борби за живот, преко призренске болнице, у којој су биле смештене претучене Српкиње, до клинике у Скопљу где је у инкубатору добила потребну негу , после два месеца, Теодора се, са својом мајком Катарином, вратила у Ораховац, где и данас живи и иде у школу.

На поласку из Ораховца, посебну радост доживели смо случајним спонтаним сусретом као да нам је сам Бог послао...

Теодора је сада већ основац у четвртом разреду. У породици је са мамом и татом, бабом и дедом, уз једну старију и две млађе сестре...