Зна се: за љубав, као и за рат, увек је потребно двоје. Само за превару неопходан је и трећи. Толико о упорном понављању приче о геноциду који је наводно извршен у Сребреници. Јер, да се тај ипак незапамћен ратни злочин злоупотребљава у политичке сврхе познато је годинама, а ипак, на то до сада нико није реаговао на прави начин. Готово нико:
„Сребренички масакр представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима. Неке друге тврдње и отворене лажи одиграле су своју улогу у балканским сукобима и дале скроман допринос пропагандном репертоару упркос томе што су касније побијене (Рачак, Маркале, српско одбијање да се потпише споразум у Рамбујеу, 250.000 погинулих Босанаца, циљ стварања Велике Србије као моторне снаге која је покретала рат), ’сребренички масакр’ остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући бомбардовање, и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.”
Када је професор Едвард Херман са Универзитета Пенсилваније изнео ову тврдњу, намера му је била да истину одвоји и можда спасе од политичке пропаганде, јер наставило се с мењањем свести и сећања.
Британци су чак предложили и Резолуцију која није прошла у Савету безбедности УН, али је већ била „усаглашена” друга, намењена Европском парламенту, која je и усвојена јер је то био најбољи и најјефтинији поступак куповине индулгенција за све оно што „Стара дама” јесте или није учинила током балканске кризе деведесетих, а згодна је у пропагандном рату који део Европе и САД воде против Русије, дакле и против Србије, која никада није пристала да се прикључи уцењивачким санкцијама.
Наводе што се провлаче кроз Резолуцију а које су „открили” Британци а „оверио” замало доживотни тутор самосталне Босне и Херцеговине, није до сада потврдила ниједна непристрасна међународна истражна комисија, па ће њен текст остати само као „општеприхваћено тумачење”. Али, повест се не пише резолуцијама, мада политика у значајној мери успева да је обликује.
Без намере да се злочини почињени у Сребреници негирају или умање, и упркос разноразним резолуцијама и амандманима на Кривични закон, ево чињеница које не штеде ниједну страну у ратним сукобима на тлу Босне и Херцеговине.
Истином до помирења
Чак и кад погине човек појединац, то је једна жртва превише. И у рату, такође. Мада, у ратним сукобима постоји некакав божји одабир, па када неко погине са оружјем у рукама он је пали борац, а сви остали су цивилне жртве. И то по правилу жртве ратног злочина а не „колатерална штета”, у шта нас је 78 дана 1999. године уверавао увек насмејани Џејми Шеј, тада портпарол НАТО-а! Зато се погинули војници најчешће покопавају на војним гробљима а не са невиним жртвама рата, јер је то пропагандни цинизам који војницима ускраћује част и евентуално херојство, а несрећним цивилима правду.
Тако је свуда, али не и у Сребреници. Наиме, у Меморијалном центру у Поточарима налази се шест и по хиљада „нишана”, обележја гробног места муслимана. Међутим, и када би локалног хоџу упитали ко је ту покопан као борац, ко је погинуо у ратним окршајима, а ко је жртва злочина, тешко да би могао да упре прстом и да их раздвоји.
Занимљиво је да број обележја не одговара броју покопаних. Наиме, по „Босанском атласу злочина” ИДЦ-а (Истраживачко-документациони центар у Сарајеву), у табели се наводи број од 4.256 убијених и 2.673 несталих. То има значити да су нека гробна места празна, а да су „нишани” постављени не због пијетета према жртвама чија се судбина не зна или због изгубљене наде да ће се, ипак, однекуд појавити већ из неког другог разлога.
Уз то, на поточарском мезарју сви покопани су представљени као жртве злочина геноцида! Када ту дефиницију користе бошњачки политичари она се може тумачити маркетиншким претеривањем, али када је прихвате правници које су знање и углед уденули у тоге тужилаца и судија Хашког трибунала то постаје врло озбиљан проблем. Јер, постоји наизглед незнатна, али с правног становишта значајна разлика између геноцида и етничког чишћења: потоња радња не подразумева убиства свих припадника супротстављене групе, друге нације или друкчије вере (Јевреја, на пример, или Срба). Ако ни правници не познају или не желе да направе разлику између тих злочина онда то умањује или одузима кредибилитет институцијама које представљају, које баш у име међународне правде очекују од њих – барем непристрасну истину.
Нажалост, један од принципа англосаксонског права које се примењује у Међународном суду за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије јесте да нема кодификације, већ да једном изречена пресуда постаје важећа правна доктрина, и позитивни правни акт. Тако је прва пресуда за злочин геноцида донета у Хагу постала правни принцип на који се, уз бошњачке политичаре, позива и главни тужилац Серж Брамерц.
Али, ако нема правне кодификације, постоји она ментална, па су тако за Бошњаке сви изгинули у сопственим редовима „жртве геноцида”, док су до данас сви Срби остали „четници” и „агресори”.
С друге стране, подједнако је тежак злочин убиство цивила или ратног заробљеника. Што је још страшније, у Сребреници су, изгледа, ликвидирани и рањени припадници Армије БиХ. Нажалост, о томе може само да се нагађа јер верске и секуларне организације не одобравају ексхумацију и форензичку обраду тела погинулих (убијених), па не делују сасвим несувисло тврдње да су уз жртве злочина у Поточарима покопани многи који су умрли од живота, природном смрћу. Како год да је, правосудним органима Републике Српске иде на душу што „случај Сребреница” није сасвим истражен и процесуиран до краја, већ је права истина препуштена на милост и немилост бошњачким политичарима, хашким правницима и нашим негдашњим савезницима.
Логика апсурда
Према званично прихваћеним подацима, Војска Републике Српске је у тренутку напада на Сребреницу располагала са 400 бораца и четири тенка, уз око хиљаду шестсто наоружаних локалних цивила који и нису учествовали у борбеним дејствима зато што су војници стрепели од њиховог евентуалног осветничког пира. Истовремено, на супротној страни их је ишчекивало 5.500 бораца 28. дивизије Армије БиХ (чији је командант Насер Орић побегао из Сребренице још у априлу остављајући саборце да „изгину до последњег”), уз холандски батаљон са 550 „мировњака”! Математички, један према петнаест у корист бошњачких снага.
Упркос томе, како је ономад известио „Дојче веле”, председница „Мајки Сребренице” Мунира Субашић уручила је истражитељу Клаусу Зорну списак са 22.000 имена „агресора”.
Али изгледа да је ту заиста било још неких јединица. Наиме, студија „Сребреница 1995–2015”, у издању Фонда стратешке културе из јуна 2015. године, даје врло занимљиве и непристрасне податке. На пример – о улози 10. диверзантског одреда „скрпљеног” од авантуриста и плаћеника који су убијали „по наруџбини”, за паре!
„Ердемовић (Дражен) и његови саучесници били су припадници тзв. 10. диверзантског одреда, вишенационалне јединице у којој су били Срби, Хрвати, муслимани и Словенци. За ту јединицу никад није установљен њен положај у командном ланцу ВРС. Већина њених припадника су се касније борили у Африци, као плаћеници западних војски.”
Дражен Ердемовић, етнички Хрват из Тузле рођен 1971. године, постао је познат широј јавности по признању да је учествовао у ликвидацији хиљаду двеста ратних заробљеника у Сребреници, од којих је он убио седамдесеторо. Одслужио је бесрамно малу казну од само пет година затвора, и одмах постао најомиљенији „сведок сарадник” Хашког трибунала на суђењима Србима (о његовом „кредибилитету” најбоље сведочи податак да је Хрватска одбила да му изда домовницу).
Ипак, постоји недоумица о броју погинулих цивила и војника Армије БиХ. Вештак Тужилаштва МКТЈ Ричард Батлер проценио је да је у сукобима око Сребренице погинуло око две хиљаде припадника муслиманских снага, португалски официр и посматрач УН Карлос Мартинс Бранко – такође око две хиљаде, амерички обавештајац Џон Шиндлер – око пет хиљада, а Карл Билт – око четири хиљаде, док су УН изнеле број од око три хиљаде. По тим проценама произилази да је значајан број погинулих на бошњачкој страни страдао у борби, дакле као легитимне жртве ратних дејстава, што значи да нису стрељани, да бар ту није било злочина.
Сматра се да је најверодостојнија процена Уједињених нација, по којој је током пробоја 28. дивизије Армије БиХ како би се домогли Тузле погинуло око три хиљаде бораца. Та процена се не односи и на цивиле који су кренули с војском пут очекиваног спаса?! Али, ни то није све!
Мирсад Токача из сарајевског Информативно-документационог центра је 2010. изјавио да је пронађено „око пет стотина живих Сребреничана” који се воде као нестали, и „седамдесет особа које су сахрањене у Меморијалном центру Поточари а који нису страдали у Сребреници”. Ибран Мустафић, који је био функционер цивилне управе у сребреничкој енклави, рекао је да је до хиљаду особа страдало у међусобним сукобима муслимана током повлачења из Сребренице. Насер Орић у својој књизи „Сребреница сведочи и оптужује” (објављена 1994. године) наводи имена 1.333 мушкарца из енклаве који су погинули у ратним дејствима пре пада Сребренице у јулу 1993. године кад су муслиманске снаге нападале српска села у широј околини. Па чак и директор Меморијалног центра у Поточарима Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић изјавили су да је у Поточарима сахрањено најмање педесетак лица настрадалих 1992. године која су, ма шта то значило, „у блиском сродству са лицима која се воде као жртве погубљења”.
Злочин се догодио, у то нема никакве сумње. Зато је наизглед нејасно зашто је бошњачкој страни потребна његова квалификација у геноцид, као и „надувавање” броја жртава. И да свако озбиљније истраживање у том смеру предупређује покушајем линча тадашњег премијера суседне државе кога су, узгред, сами позвали у госте.
То се не може гурнути под тепих, као што је то учињено с побијеним Србима цивилима у селима поред „демилитаризоване енклаве Сребреница”! Сувише је сведока.
Бил и Алија
У студији Фонда стратешке културе „Сребреница 1995–2015” наводи се податак који је могао значајно да угрози безбедност Вилијама Џеферсона Клинтона, познатијег по фамилијарном Бил, бившег председника САД, који је и иницирао изградњу меморијалног центра, па 2003. године присуствовао његовом отварању и комеморацији у Поточарима због сопствене савести, и тиме дао подршку председничкој кандидатури своје супруге Хилари. Пише:
„Хакија Мехољић, члан Ратног председништва Сребренице, у многим медијима, као и у норвешком филму ’Сребреница: издани град’, цитирао је речи Алије Изетбеговића са састанка у Сарајеву из 1993, када је председник СДА пред свима рекао: ’да му Клинтон нуди да четници уђу у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада Муслимана, после чега ће НАТО бомбардовати српске положаје у Босни’.”
Ово су потврдили Сефер Халиловић, генерал Армије БиХ и посланик у Скупштини Босне и Херцеговине, и многи други сведоци. Можда је то разлог што рахметли Алија Изетбеговић никад није био на комеморацији жртвама у Сребреници.
Демократура
Занимљиво је да предлог Резолуције који „у име истине” усваја ко стигне, садржи и одредницу да је негирање сребреничког геноцида кривично дело. Дакле, запрећена је казна сваком ко помисли и јавно изјави да је можда реч о етничком чишћењу а не геноциду – што је неспојиво с демократијом, на коју се предлагачи и усвајачи са жаром позивају.
Политика
