17. децембар 2010.

Бројне нежење из села Кучевишта на Скопској Црној гори сањају о девојкама из Украјине

 У селу Кучевишту, смештеном на падинама Скопске Црне горе, надомак македонске престонице, међу тамошњим Србима, живе и два човека са истим именом – Срећко. Један је Срећко Нинић (41), а други Срећко  Глушкинић (39).  Нису ни рођаци, а ни комшије, али су подједнако срећни. Обојица су ожењени Украјинкама. Венчали су  младе, лепе и једре „увозне” жене, које су им донеле срећу у кућу и изродиле прекрасну дечицу.

Срећка, и једног и другог, познаје готово цело Кучевиште. Жене из овог села са око 3.200 становника искрено им се диве, то и не крију. А, мушкарци, нарочито нежење, помало им и завиде.

„Ма, лако је њима. Да се и ја зовем Срећко, данас бих сигурно већ био ожењен и домаћин човек. Овако, са напуњених 40 година живота, и даље маштам за женом као неко успаљено ждребе”, цеди низ зубе један мештанин Кучевишта, који је преко пута сеоске бакалнице са пријатељима испијао пиво на зубатом новембарском сунцу.

Пришли смо им у намери да проверимо да ли је тачно да у Кучевишту има велики број нежења. Неповерљиви према дошљацима, прво су нас добро одмерили, а онда, уместо одговора, подозриво погледали.

Горштаци, као „од камена одваљени”, ни мало нису говорљиви. Требало нам је доста времена, а и пива, да их откравимо. Почели су слободније да причају, али нису хтели да се представе да не би, како веле, селом пукла брука.

„Шта кажете, чули сте да у Кучевишту има око 50 нежења? Какви педесет. Више од 250, бар их ја толико знам. И то су све људи у годинама. Добро, не баш толико стари, али сигурно преко 30.”, рече један лепушкаст „младић”, који и сам признаде да је нежења.

Један, по један, душу су почели да отварају и његови пријатељи, јадикујући над својом несрећном судбином.

„Одавно момкујем, а када сам пре неколико година одлучио да се женим, наишао сам на непремостив проблем. У Кучевишту није било девојке за мене, а из суседства, о граду да и не говорим, ни једна није хтела да се уда и дође код мене на село. Кад год бих покушао да запросим неку, одмах би ме условљавала тражећи да се преселим у град. А, како, кад немам посла. У селу ми је све, кућа, стока, имање... Од тога се лепо може живети, али џаба”, рече један бркајлија.

Одобравајући све што је рекао брка, пријатељ до њега настави:

„Кучевиште је, практично, ту крај Скопља. Иако је смештно на планини, живи такорећи урбан, савремени живот. Зато девојке из села гледају да се што пре удају у граду, а градским момама, па и онима из суседних села, ни на памет не пада да се до краја живота вежу за село. Зато ме није срамота што имам 43 године, а још сам нежења. Услове за живот имам, али овде срећу нисам успео да нађем”.

Пажљиво слушајући своје старије сусељане, један младић из Кучевишта рече да су им једини спас Рускиње и Украјинке.

„Па, да. Зашто и ми не бисмо покушали, попут нежења из Битоља, да доведемо девојке из тих нама братских, православних земаља. Сећате се, пре четири године њихов секретар Друштва македонско-руског пријатељства, Димитар Марков, отпутовао је у Русију да нађе бар 300 руских девојака из Присибирја које би се удале за Македонце. Не знам како је завршила та његова мисија, али идеја је добра. Зашто да и ми не покушамо”, упитао је младић и бацио „коску” за размишљање старијима.

Развезали су се, дискусија се разбуктала, а закључак је био да, уместо њих то неко треба да покрене – „можда наше комшије „срећковићи” који су довели жене из Украјине”.

Напустили смо весело друштво и кренули у потрагу за девојкама из Украјине које су усрећиле два Срећка у Кучевишту. Прво смо закуцали на врата Срећка Нинића. Уместо њега, дочекала нас је млада плавокоса и плавоока Наталија Нинић (25), рођена Белович из села Чинагиево код Мукачева, града у Украјини, већег и многољуднијег од Скопља. Иако је њен муж Срећко био на послу, љубазно нас је позвала у кућу. Нама је лепше било у дворишту, где смо чули причу како је планула љубав између њих двоје.

„Мој Срећко је имао среће”, стидљиво поче Наталија на македонском језику са симпатичним руским акцентом. Он је радио у једном руднику у Украјини. Упознали смо се у селу близу рудника где је радио. То је била љубав на први поглед. Језик није представљао никакав проблем, очи су саме све говориле. Прво смо почели да причамо на српском, а после и на македонском језику. У Украјини ме је запросио. Рекао ми је да треба да дођем у Македонију, у село Кучевиште. Показао ми је слике. Нисам имала дилеме да ли да пристанем, или не”, вели Наталија.

Када се удала за 16 година старијег Срећка, Наталија је имала 19 година, а у село Кучевиште су се доселили 2003. године, где су правили и свадбу.

Присећајући се тих дана, Наталија вели да су је његови дочекали као род рођени. Тако се и данас према њој понашају. Са Срећком има сина Марка од годину и по дана и ћерку Јелену стару две године и осам месеци.

Наталија је домаћица и каже да јој ни један посао у селу није тежак. Редовно се чује телефоном са мамом, братом и сестром у Украјини, а била би пресрећна када би је једнога дана посетили.

И њој је познато да у селу има пуно нежења који би радо оженили девојке из Украјине, али им у томе, одавде из Кучевишта, не може помоћи.

Наталија живи у истој кући са јетрвом Лиле Нинић и њеним мужем, Срећковим братом Златком. Слажу се као сестре, једна другој помажу око чувања деце, у кућевним пословима, на њиви, око стоке....

“Она има другачији карактер, бољи од нашега, културнија је, има поштовања, васпитанија је. Ми смо дрскији. Зато међу нама нема свађе. Од нас до њих постоји велика разлика. Далеко су милији”, вели Лиле Нинић.

Када смо је упитали како коментарише жељу момака из Кучевишта да се ожене са Украјинкама, Лиле нам је уз загонетан осмех одговорила да јој је чудно да и данас људи чекају женидбу уз помоћ проводаџија.

„Ако нема љубави, ту неће бити ни среће. Без љубави занос може да ишчезне зачас, а ако постоји љубав ништа није тешко и брак ће бити дуговечан. Тачно је да у селу има пуно нежења, али су за то они сами криви јер се много ни не труде”, оцењује Лиле и објашњава зашто се девојке из града и суседних села нерадо удају за момке из Кучевишта:

– Ја сам међу реткима која сам из Скопља дошла у село. Овде живим седам година и знам да пуно девојака не желе да дођу у ово село. Не због тога што је овде живот тежак, већ је народ овде некако специфичан. Ја сам овде седам година и још не могу да се прилагодим, јер мештани тешко прихватају придошлице. Карактер ових људи, типичних горштака, је другачији него у другим селима. То је највећи проблем, а сеоски живот бар данас више није толико тежак као раније, а и град нам је близу, каже Лиле.

На другом крају Кучевишта налази се кућа другог Срећка, Срећка Глушкинића. Овде нас је дочекао домаћин Срећко са ћерком Александром (13). Његова супруга Светлана Глушкинић, рођена Павлик (38) из Кијева, није била код куће.

„Од 1994. до 1997. године сам радио у Украјини, у Кијеву. Са Светланом сам се упознао, сећам се и датума - 25. маја 1996. године, у једној дискотеци сасвим случајно. Срце је налетело на срце. Ја сам јој први пришао и тако је све почело. После осам месеци забављања тамо сам је и запросио. Она је без размишљања пристала, иако је знала да ће доћи у Македонију, у село. То је, ипак, није поколебало”, присећа се Срећко, показујући нам слику своје љубљене.

Свадбу су правили у Украјини, а пошто су, вели, њихови обичаји слични нашим, никаквих проблема није било. Прво су се венчали у цркви, па онда код матичара. Једно време су живели у Кијеву, а када за Срећка тамо више није било посла, 1999. године су дошли у Кучевиште. Он признаје да је Светлани у почетку било необично, али се брзо привикла и ускоро запослила у једној бурекџилници у Скопљу.

И њега смо питали шта мисли о жељи младића из Кучевишта да ожене девојке из Украјине, али и о идеји неких од њих да се направи организована тура до Украјине како би тамо нашли девојку.

„Да, било је таквих предлога. Неки из села су помињали ту идеју и тражили помоћ, али нисам нешто конкретно могао да учиним јер су се моје и Светланине другарице у Украјини већ све – поудавале”, вели Срећко Глушкинић.

Д.Ј.