Потом, значајна је 1804. као година у којој је започета борба за слободу, тј. за слободе нашег народа, који је под вођством Карађорђа у Смедеревској и у још шест нахија Београдског пашалука устао против намета и неизвесности коју су доносиле дахије, тачније Турци одбегли од Порте и огрезли у криминалу и корупцији. 

Највише пажње ћу ипак посветити 1835, када је у веома кратком року, свега за пар недеља, написан Устав Србије, чувени Сретењски устав, испред свог времена, а по угледу на француски и белгијски устав. Писац Устава је Димитрије Давидовић, секретар кнеза Милоша, који му је, уз његову преку нарав додавао и дипломатске вештине и помало мудрости, радећи уз њега скоро 13 година. 

Устав је јасно разграничавао гране власти, делећи их на сада већ свима познате законодавну, судску и извршну, правећи баланс и основ за будућу функционалну српску државу за коју се и данас боримо. Прокламоване су те 1835. и слободе, попут сада већ свима познатог члана о томе да роб постаје слободан ступањем на територију Кнежевине Србије, па до верских слобода и других тада веома модерних и прогресивних либералних идеја, уз уређење и државних финансија и пореског оптерећења народа.

Судбина овог устава таква је да је убрзо укинут, пре свега због утицаја и уских интереса тада великих сила Османског царства, Русије и Хабзбуршке монархије, које нису мариле за мале народе и њихове слободе. Но, ни Милош се том укидању није превише противио, свестан да би он ограничио његов апсолутизам, својствен тадашњем времену. Наиме, тадашња скупштина је два пута могла кнезу послати усвојен закон на потврду, који је он такође два пута могао одбити, али би трећи пут скупштина стала изнад кнеза и могла је закон донети, супроно његовој вољи. Било би занимљиво видети у којим случајевима би Милошева Србија три пута гласала супротно вољи књаза, у складу са Сретењским уставом. 

Овај устав остаје без много трагова у нашем друштву и без пуне примене у Србији, али јесте упамћен као светао пример шта се може створити у кратком року, да може настати светлост и одагнати мрак и да је могуће прескочити више векова заостајања. Ту лекцију можемо применити и данас, али уз већу 

Овај устав остаје без много трагова у нашем друштву и без пуне примене у Србији, али јесте упамћен као светао пример шта се може створити у кратком року, да може настати светлост и одагнати мрак и да је могуће прескочити више векова заостајања. Ту лекцију можемо применити и данас, али уз већу

постојаност и упорност, како та светлост не би трајала само педесетак дана, колико је Сретењски устав живео.

Недавно смо сви заједно изменили Устав Србије, учествовали у јавној расправи, изашли на референдум, пратили Народну скупштину која је о тексту измене Устава гласала и тако унели додатне одредбе које штите правосуђе од политичког утицаја. Уколико се ове одредбе не злоупотребе и од стране политичких стра

нака, пре свега извршне власти и од стране самих судија и тужилаца, можемо у кратком року видети резултате, храброст и са једне и са друге стране. Са стране политичара храброст је да прихвате да нема недодирљивих, а са стране правосуђа храброст је да ту тезу доказују утемељеним оптужницама и правоснажним пресудама. Када то ставим на папир, пред вас, верне читаоце „Политике”, не могу а да се не запитам за даљу судбину предмета због убиства Славка Ћурувије и ослобађајуће пресуде у предмету који је требало да послужи управо томе и да се бори против некажњивости и недодирљивих.

Ту нам, уз измену Устава из 2022. године, следе и закони о правосуђу, који су, због избора одржаних крајем прошле године, сада стављени у други план. Тек доношењем два преостала закона и бројних подзаконских аката наша уставна реформа ће бити заокружена и довешће нас на нулту тачку из које се може кренути у јачање правосуђа, те треће гране власти. 

Чекајући резултате реформи у Србији, можемо одабрати да будемо активни учесници, постављајући права питања и дајући предлоге, или се можемо определити да будемо публика, никако не ниподаштавајући улогу публике, нарочито на фер и поштеним изборима, када та публика, без притисака, даје свој суд. „Модерном позоришту не сме да се суди по томе колико задовољава навике публике, већ по томе колико их мења”, рекао је Бертолд Брехт. Када ову Брехтову реченицу, вешто смештену у његово време и у тадашње позориште, пренесемо у данашњи тренутак и када вам откријем да је политика једно велико позориште, постављам питање: које навике наши закони и недавно измењени Устав мењају?  

Потом, питање о навикама и уљуљканости можемо поставити и из угла одсуства храбрости да се у Србији покрене дијалог о најзначајнијим питањима, од Косова и Метохије, до Европске уније као очигледном излазу из вишедеценијског лутања Србије, преко борбе против корупције, па и борби за зелену агенду, енергетску транзицију и отварање питања стратешких и вредних сировина које Србија дубоко у себи поседује, пре свега литијума, бакра и бората, уз питање технологије, одрживог рударства и заштите животне средине. 

Помажу нам чињенице, одлазак на терен, на Косово и Метохију, разговор о Плану раста за западни Балкан који Европска унија нуди, па и разговор о студији коју већ дуго очекујемо о утицају на животну средину ископавања литијума и бората у лозничком крају. 

Ровови су одавно ископани и њих ретко ко има храбрости да пређе и да једној и другој страни покуша да се обрати. Та ушанченост се мора брзо изменити, уколико желимо да Србија заиста крене напред. 

Херој је свако ко се бори против, на почетку поменутог „пустог турског” и свако ко устане и противи се уљуљкивању да је наш народ „такав”, да не заслужује ни демократију, ни слободе, па самим тим ни владавину права и тај отворени дијалог. 

Хвала Бертолду Брехту, следићемо храбро вашу визију у нашем позоришту, на овој ипак малој сцени, да квалитетом задржимо публику, да нам се не одсели тамо далеко, у Европску унију или Америку. 

ПОЛИТИКА