Страдање градића Гернике, којег је током Шпанског грађанског рата бесомучно бомбардовала авијација нацистичке немачке и фашистичке Италије, било је инспирација Паблу Пикасу да на сликарском платну изрази сав ужас рата и разарања. Назив те Пикасове слике надахнуо је и ауторе документарног филма „Герника 2”, који говори о судбини Панчева током НАТО бомбардовања 1999. Као и у баскијском градићу Герника, није познат ни укупан број панчевачких жртава, јер су пројектили који су погодили погоне рафинерије нафте, резервоаре винил-хлорида у „Петрохемији” и амонијака у „Азотари”, проузроковали ослобађање токсичних и канцерогених материја. Диоксин, амонијак, жива, етин-хидрол и друге штетне материје су кроз ланац исхране и даље са нама, наводи се у овом документарном филму, који је прошле недеље приказан на Факултету политичких наука у Београду.
Докторка Љиљана Вернер, идејни творац филма, била је пре четврт века члан делегације која је 16. јуна из Хановера дошла у Србију како би у условима медијске блокаде информисала немачку јавност о патњама нашег народа.
Махом од тог материјала, који је 1999. приказан на Универзитету у Хановеру, као и на основу десетак чланака објављених тада у немачким новинама, настао је документарац „Герника 2”.
„Али на томе не би смело да се заврши, већ би држава требало да настави да у свету говори о овој теми, због далекосежних негативних ефеката тзв. ’племенитог наковња’. Потребно је платити докторате на ову тему на свим факултетима и да се у иностраним часописима појаве радови о томе”, рекла је након пројекције др Даницa Грујичић, доскорашња министарка здравља.
Према њеним речима, у Србији од малигних болести сада оболева више од 40.000 људи годишње, док је 1998. тај број износио 9.000.
„Током каријере сусретала сам се са децом која имају тумор на мозгу и видим да су они сада опаснији него раније. Тумори који никад нису давали метастазе сада их дају”, објашњава Грујичићева. Како је додала, лицемерно јој звучи када чује представнике западних земаља да причају о животној средини, јер је најбољи начин васпитања сопствене деце лични пример, који су они показали 1999.
„Кад сам била министарка, једна амбасадорка ми је рекла да сам незахвална поред толико донација које примамо. Онда сам јој објаснила све ово и одговорила да кад би нам дали 200–300 милијарди можда бисмо мислили да су нам пријатељи, јер десетине милиона нису довољне”, истакла је др Грујичић.
Речи Срђана Миковића, тадашњег градоначелника Панчева, које је изговорио пре 25 година – да много људи није страдало у нападу, али да ће се умирати годинама – биле су пророчке, казао је Огњен Петковић, редитељ документарца.
„Упоредите стопу рака у Србији 2004. и 2024. године. Према подацима Института ’Батут’, она је двоструко порасла”, наводи Петковић.
Он је присутнима на пројекцији открио да су радници „Азотаре” наслутили шта може да се деси током бомбардовања, па су с намером испустили амонијак у реку.
„Азотара се заиста нашла на удару авио-бомби. Да је тада у резервоарима било амонијака, Панчево данас не би постојало”, поручио је Петковић.
ПОЛИТИКА
