Иако је рођена у глумачкој породици, као ћерка глумца Стеве Жигона и глумице Јелене Јовановић Жигон, и имала више улога у позоришту и у филму, Ивана је за српски народ на Косову и Метохији постала симбол њихове борбе, када је са свештеничко-музичком породицом Зотових из Русије (2003), а потом и са ансамблом ,, Сибирски витезови,, из Иркутска, обишла готово све српске средине на Косову и Метохији, дружила се са људима и децом и почела да проноси истину о животу и страдању српског народа у овој српској покрајини.
Те 2004. године ће 540-оро деце са Косова и Метохије, на њену иницијативу, одлетети у три авиона за Русију, боравити тамо више недеља, и успоставиће се веза између Русије и Косова и Метохије која до данашњег дана неће бити раскинута.
Идеју да оснује ансамбл деце са Косова и Метохије је убрзо после тога спровела у дело са наставником музике, текстописцем и композитором из Ораховца Гаврилом Кујунџићем и њихов заједнички наступ поводом обележавања годишњице од Мартовског погрома, биће одржан у препуном Сава центру у Београду 17. марта 2005. године.
Уследили су бројни концерти широм Србије, Црне Горе, Македоније, Републике Српске, Русије, Белорусије, Француске, и других земаља на којима је осим преношења истине прикупљан и новац за помоћ народу и светињама на Косову и Метохији.
Од оснивања ансамбла је прошло двадесет година. Већина Иваниних Божура се остварило у улози родитеља, а Иванин син Стефан који је растао уз Божуре, своју старију браћу и сестре, како каже Ивана, је прошао осамнаесту.
Своју радост што присуствује крштењу Душана, једног од 25-оро деце, рођене од њених Божура, Ивана није крила. Док су Душана крштавали оци Михајло, Исидор, Јован и ђакон Стефан, она је одговарала на молитве, уз сабране за певницом, фотографисала, а потом учествовала у прослави крштења.
У трпезарији Душановог конака је било топло, док се у порти архангелској, на зидовима и крововима конака белео снег, а хладноћа стварала леденице по порти. Иако би, можда требало да се благослов крштења и радост сабрања отћути, она је ипак издвојила неке од својих утисака и поделила са нама.
-Овај дан када почиње Нова српска 2025. нека буде упамћен по овом добру, по овом знамењу, у овом Душановом народном конаку (ДНК како каже о. Јован) у оваквој светињи Светих Архангела се рађа, крштава Душан, треће дете оца Јована. И као кад трава израста зими, као кад цвет процвета на манастирском старом зиду, као кад се деси нешто што је скоро немогуће, кад Бог да и благослови, нека нам буде на благослов. А ми да испоштујемо као људи да постоје такви подвижници, такви људи, који се моле, који се жртвују за нас , који држе на леђима ову земљу.
Деца на Косову су живе иконе
Ивана је рекла да су деца на Косову живе иконе и да ако не буде добро на Косову неће бити добро ни у свету:
- Деца на Косову су живе иконе и ето баш Душан у најтеже доба, у најтеже време за читав свет, јер ако не буде добро на Косову, неће добро бити ни у свету. Ја сам у то уверена. И ако се буде решавало на Косову, решаваће се у целом свету. И ја се сва јежим, не зато што је хладно, напротив, баш ми је топло, на срцу ми је топло.
Ивана је рекла да су Косовски божури благослов у који су се увезала нека деца из свих делова Косова и Метохије:
- То је неки благослов једне породице, то су нека деца која су се увезала и привезала и морам поменути и нашег Гавру који је испевао песме и путеве који су нас звали и Русију која нас је пригрлила и васпитала и благослов од Бога да наш Божур Јован, сада свештеник, буде васпитан у Грчкој и да досегне од православља и од свих његових граница. И то је једна породица где су се сви ородили и ја гледам ова два Божура, Јована и Милана, два кума, пуно ми је срце.
Косовски божури-мапа Косова у једном загрљају
Захвалност за љубав према Косову Ивана, како нам је рекла, дугује својој мајци Јелени:
-Захвална сам мојој мајци Јелени која ме је повела у тај подухват, она је тако том љубављу према Косову, васпитана била у детињству и зато ја видим и овде ви васпитате своју децу, тако треба и у Београду и свуда, да сваке недеље деца говоре својим родитељима Симониду, говоре Ракића... Моја мама, зато што је знала Ракића, је добила од рођаке из Црне Горе потпис Ракићев из 1930.године, а после јој се отворио благослов да ме поведе и да оснујемо са Гавром један ансамбл и да се изроди из тога једна невероватна, можда јединствена у свету породица. И ја никако не волим да много себе петљам у то, јер ја знам да то није само моје, да их нисам само ја бирала, да је то Бог водио да је то нека виша сила, да је 540 деце са Косова у Русију узлетело са три авиона 2004. и да ја више нисам могла да спавам , ако бар симболично не окупим мапу Косова у једном загрљају. И они то јесу и увек ће бити Косовски божури, мапа Косова у једном загрљају из свих градова из свих села који певају, а највише из Ораховца и Велике Хоче захваљујући Гаври .
Ивана је нагласила да је било највише деце из Ораховца и Велеке Хоче због бројних светиња али и због песме која се ту чува и пева:
-Када сам доводила Русе читаво село изађе, по највећој цичи зими, на минус десет и пева на Бадње вече, па онда Руси кажу ово не може да остане овако, па онда се врате и донесу помоћ... То је енергија кад иде у круг. Цела Србија мора да схвати тај дух, да не мисли да све мора да буде добро, него да и кад је тешко човек мора да запева, мора да пружи од себе.
Говорећи о своме сину Стефану, који је са њом дошао на Косово и Метохију и на крштење, Ивана је рекла:
- Стефан је имао велику част да расте уз Божуре и да се учи од Божура. Ја сам увек говорила да сам ја више научила од те деце него они од мене. Јесу они о наступу на сцени, о рецитовању, али о неком васпитању, читава Србија треба да учи од њих. Зашто они имају тако срећне бракове, тако много деце, то треба учити од породица са Косова?! И мој Стева има на кога да гледа. Он је имао прилику да иде негде за распуст, бирао је да л ће да иде и рекао је ,, Не, ја хоћу код своје браће у Призрен,,. То ме радује, јер ипак је он једно дете у Београду. Али тај живот уз Божуре је оставио у његовој души траг и дај Боже да се развије још више и још више.
На питање коју би поруку послала деци, новим Божурима који расту на Косову и Метохији, Ивана је рекла:
-Ја немам храбрости да дајем поруку. Човек треба овде да живи, јер су они ти који треба да нам дају поруке, јер су они духовно сазрели, они који живе овде, они нама свима треба да кажу шта, како и где. Више се не усуђујем... Знате, када сам била млађа, када сам имала снаге, док сам могла нешто баш конкретно да учиним, имала сам снаге и да нешто саветујем и да нешто кажем. Повукла сам се са својом речи када ја више не могу да урадим нешто конкретно, мада човек увек може и увек треба, и треба више и увек највише што може, не треба човек никада да скрсти руке, него да каже, највише ми се свиђа наша пословица ,,И што могу и што не могу,,.
У порти манастирској, крај зидина Архангелске светиње, подизане трудом, благом и благословима великог цара Душана, Ивани Жигон је упркос хладноћи, било топло, иако је здравље није баш послужило у животу:
-Мени коју здравље баш није послужило у животу, је топло данас. Мени није уопште хладно, мени је душа пуна, зато што је ово једна снага духовна и ово је један догађај који, како кажу Бог се разговара са нама и знамењем и ово не може бити случајно и то таква скромност пробија из тога да се тек трећи син зове Душан. Ово је некако мистично, ово је тајанствено, и треба отћутати ову тишину, овај шум реке и осетити да се десило нешто велико и да је то предсказање нечег најлепшег и најбољег за наш народ да се деца рађају и крштавају у Призрену и да се Душан родио и крстио у Призрену.
После прославе крштења у манастиру Свети Архангели, Ивану и њеног сина Стеву, је у обилазак призренских светиња повео један други Божур, Милан Гавриловић из Кметовца, који је био кум на Душановом крштењу. Како нам је рекла жеља јој је да, као што је некада њу њена мајка Јелена повела да види Грачаницу, да и она жели да Стеви покаже Богородицу Љевишку, Грачаницу и Симониду и да дух Косова настави да живи у њему.
Оливера Радић (Јединство)