30. април 2010.
Интервју са амбасадором Републике Србије господином Томиславом Ђурином на страницама Вашег портала сигурно је тренутно најзначајније штиво које се односи на нас Србе у Македонији. За добре познаваоце то је прилика да се подсете, а за неупућене да се информишу.
Међутим, лично имам осећај као да је реч о припремама за првенство. Амбасадор ме (опростите на смелости) некако подсећа на новог тренера фудбалског клуба у дубокој кризи који има задатак да успавале играче, у нашем случају српске невладине организације, асоцијације, партије (популарно „српски корпус“) припреми за предстојеће првенство, односно имплементацију Закона о Србима у региону.
Потенцирање на ,,неопходности окупљања око заједничке платформе која подразумева заједнички рад на очувању националног идентитета, језика, културе као и одржавању и јачању веза са Матицом Србијом“, је свакако приоритетни задатак и то је, надам се, свакоме јасно. Међутим, бојим се да за рад на очувању језика неопростиво каснимо. И сам амбасадор каже да је ,,врло непријатно изненађен нивоом запуштености на плану образовања“. Годинама уназад српској деци нису обезбеђена наставна средства, односно уџбеници и квалитетан наставни кадар за извођење наставе на матерњем српском језику. Резултат те континуиране неодговорности (или чега већ) је недозвољена позиција у којој се нашао српски језик да не кажем офсајд (јер у том случају на одговорност би требало звати и самог Вујаклију). Наиме, стандардни књижевни српски језик говори врло мали број људи и свака им част на томе, а слободно могу да кажем да одличних познаваоца српског језика у Македоји има десетак, дакле само један фудбалски тим без голмана и резерве. Као најчешћи одговор за ову незавидну ситуацију поред неквалитетног образовања наводи се и информативни мрак који, сложићемо се, врло дуго траје. Узалудни су наши покушаји да се сакријемо иза неповољних термина на националној мрежи за емитовање наших емисија, недостатка писаних медија и сл. Међутим, највећи разлог оваквој ситуацији је чињеница да се у нашим породицама готово уопште не говори српски, осим у мањој мери. Врхунац свега је поражавајућа чињеница да се српски не говори чак ни у многим асоцијацијама, организацијама, партијама, које су запараво највећи поборници за његово очување. Тамо они испод тридесет година не знају ни да ,,бекну“.
Ако желимо отворено да поразговарамо о поменутом недостатку квалитетног наставног кадра који би наставу изводио на матерњем српском језику суочићемо се са чињеницом да смо имали такве стручњаке али нисмо знали да их окупимо, задржимо, усмеримо. Елем, сви ми који деценијама живимо овде још увек памтимо ситуацију из шездесетих, седамдесетих па и осамдесетих година када се на Скопском и Битољском универзитету школовало на хиљаде наших студената. Значајан број тих људи остао је овде, таман толико да увек имамо квалитетног професора српског језика, математике, биологије, хемије. Нажалост, многи од њих никада пред ученицима нису проговорили на матерњем језику, још горе, добар део њих, немајући партијску књижицу у рукама, данас раде као молери, таксисти и слично. Према томе, не ради се о недостатку кадрова, већ о недостатку слуха надлежних. А о запошљавању оних који се школују на Катедри за српски језик на Скопском универзитету не знам да ли неко размишља.
Шта је ту је, сада је неоспорно дошло време да поправљамо шта се поправити може. Српски језик се мора спасити из ове недозвољене позиције и вратити у игру. На овој утакмици сви смо у игри.
Нена Ристић Костовска проф.
