Већ 1807. године устаници у Србији истичу своје планове за независном државом, на шта им је руски генерал Прозоровски одговорио: „Независност Србије не слаже се никако са њеним географским положајем. Она је окружена трима великим државама, међу којима једна мала земља као што је Србија, не може бити остављена сама себи и остати потпуно независна”. Прогноза овог руског генерала остваривала се временом, по етапама, кроз цео 19. и 20. век, иако Срби тада, као ни касније, нису увек рационално сагледавали сопствену позицију.
Последња четвртина 18. и прва четвртина 19. века, раздобље од педесет година, обележено је револуцијама од Америке (1776–1783) и Француске (1789–1830), преко Латинске Америке (1808–1826), Србије (1804–1835) и Грчке (1821–1830). Иако се оне различито називају (рат за независност, побуне, устанци) у основи све фаворизују националну државу грађанског друштва. Али, свака од њих је носила и своја посебна обележја. У устаничкој Србији, на развалинама турског феудализма, стварано је ново друштво национално, а затим и социјално слободних сељака. Успех је остварен масовним народним покретом, што такође представља до тада јединствен случај на југоистоку Европе. Поставља се логично питање какав и колики је био утицај ширих револуционарних збивања на избијање Српске револуције. По свему судећи, тај утицај је постојао и његову снагу не треба потцењивати. Борба за индивидуално власништво и борба за отаџбину две су најважније тачке које диктирају сличности између револуционарних дешавања у Француској и међу Србима на простору Смедеревског санџака, познатијег под називом Београдски пашалук, у Османском царству.
Султан је више од десет година пре варнице која се запалила, покушавао да реформише својинске односе у европском делу Царства, посебно у Босни и Србији, двема најистуренијим покрајинама државе и исламског света уопште. Али, то му није полазило за руком.
Исход Српске револуције колико је зависио од способности устаника и њихових предводитеља, од бројног стања војске и наоружања, али и од организованости и бројности непријатељске војске, толико је био одраз жеља и схватања Европе, која је уочи дешавања у Србији такође запловила револуционарним водама. Без обзира на значај ове чињенице, не може се пренебрегнути још један важан факат, а то је непознавање или анонимност српског народа у Европи, који је око четири века егзистирао без своје државе. Као такав, он је у Европи идентификован са словенским становништвом Турске, јер је живео у једној царевини. Француски аристократа Жишеро де Сен Дени, у другој деценији 19. века, све словенске становнике Турске сматрао је једним народом, иако је служио у турској војној служби и сматран је најбољим познаваоцем друштвених и државних односа унутар Турске.
Упоредо са овом чињеницом, Европа је у предвечерје Српске револуције о себи мислила као о јединственом духовном корпусу, у којем је национални идентитет био у сенци верског. Ипак, тамо су према започетој српској борби имали поглед „са висине”. Двоструке аршине Европе, захваљујући верској и културној блискости које су постојале између Срба и Руса, убрзо су осетили и српски устаници. Резервисаност, често и нетрпељивост Европе према исламу, падали су у сенку наспрам мрзости према Русији. Османско царство је отуда прибављало себи користи. То осећање најбоље се илуструје метафором цара Јосифа Другог, да његова монархија више воли да у свом суседству гледа турске турбане, него руске шубаре. Гледано очима европских сила, по њих је свакако било боље имати у суседству „болесника” на умору (Турска) него супарника попут Русије.
Ето разлога зашто је револуција у Србији доживљавана као приближавање Русије мореузима (Босфор и Дарданели), због чега су се европске комшинице окренуле на турску страну, упркос свих противности које су их од ње раздвајале. ослоТу лежи и узрок што су српски депутати дочекивани уздржано на европским дворовима и што њихова борба за национално и социјално ослобођење није прихваћена, за разлику од Грчке револуције (1820) за коју је западна Европа показала велико интересовање иако Грци нису били ништа мање русофили од Срба. На Србе је одувек гледано као на „коњовоце руских козака” и као на „вратаре балканских капија” за пролаз руских војски.
ПОЛИТИКА
