Нормализација односа као објективно најважнији интерес за Србе и Албанце на Косову и Метохији, али и на простору читавог Балкана, у овом моменту делује као немогућа мисија, а да ствар буде гора, стране се сваким даном све више удаљавају по том питању, што могућност нових тензија и нестабилности стално држи на високом нивоу.

Бивши главни преговарач Косова у дијалогу Београда и Приштине Авни Арифи, коментаришући изјаву портпарола ЕУ Петера Стана, да је признање Косова од стране Србије далеко и да је сада циљ нормализација односа, казао је пре неколико дана да “до нормализације односа не може доц́и без међусобног признања”. Слично су више пута поновили министри из Куртијевог кабинета, као и сам лидер Самоопредељења, али и појединци из албанских интелектуалних кругова попут Ветона Суроија.

"Нормализација односа без међусобног признавања нец́е се десити. Напротив, овом нормализацијом на коју позива ЕУ озбиљно су угрожени мир и стабилност на Балкану", каже Арифи, и као да износи нове претње Србима, али и западним посредницима и савезницима.

Слушајући неубедљиве и неуспешне позиве ауторитета из ЕУ и САД у погледу нужности нормализовања односа Срба и Албанаца, док се из Приштине константно одбија свака таква идеја, сведочимо заправо краху западне политике која је прошле године била чак озваничена немачко-француским планом и подразумевала је наметнута решења, али је са собом вукла репове огромне недоследности из неких ранијих времена и пропалих споразума.

У ситуацији када на Косову и Метохији траје снажна системска дискриминација Срба, хапшења без стварног повода, нелегална експропријација, отима се и уништава имовина, уз забрану српске робе и општу угроженост и небезбедност Срба и њихове културне баштине, логика говори да би први корак ка нормализацији односа требало да буде, макар постепен, престанак оваквог тренда у понашању власти и екстремних албанских група. Упоредо би могло да почне да се разговара о спровођењу целог Бриселског споразума из 2013. године, дакле и о успостављању Заједнице српских општина.

Званична Приштина, међутим, жели то све да прескочи и признање Београда сматра искључивим условом нормализације. Курти зајапурено тражи потпис на француско-немачки предлог, као да би то њега онда натерало да почне да поштује обавезе и престане са бруталним прогоном Срба. У најмању руку, чудан начин да се добије поверење чак и најнаивнијих бриселских чиновника, а камоли обесправљених припадника српске заједнице на Косову, и јужно и северно до Ибра.

Посланица Покрета Самоопредељење Јета Статовци отишла је чак и корак даље, па је хладнокрвно саопштила да је Косово уложило довољно напора да нормализује односе са Србијом, али да Београд то одбија.

Суштина политике Самоопредељења

Политиколог Огњен Гогић каже да такве изјаве на најбољи начин сажимају политику коју Самопредељење води од када је преузело власт на Косову.

"Од када је постао премијер Косова, Аљбин Курти говори како је међусобно признање између Србије и Косова за њега полазна основа за било какве даље разговоре. То је приступ који је Курти конзистентно демонстрирао у односима са Србијом. То је у основи његових најава о реципроцитету као новом принципу дијалога. О чему се заправо ради? Албанска политичка елита на Косову је генерално увидела да су домети међународне афирмације косовске државности ограничени без признања Косова од стране Србије. Косово је достигло ниво међународне признатости који је могло без признања од стране Србије. Косово не може да иде даље од тога, све док Србија не призна независност Косова. Без признања од стране Србије неће уследити нити признања од стране других држава, нити Косово може да постане део кључних међународних организација као што су Уједињене нације, па ни Европска унија. То је нешто што су на Косову сви увидели”, објашњава Гогић за Контекст.

Међутим, додаје, међу албанским странкама постоји разлика како се према томе односе.

"Странке које су претходно водиле власт на Косову схватиле су да се Србија не може натерати да призна Косово. Оне су зато прихватиле да буду део дијалога чија суштина је била у томе да се нађе неки модел да се сарађује и изграђују односи у условима када се Србија и Косово међусобно не признају. То је суштина тог процеса нормализације који се води у форми дијалога под окриљем Европске уније. Нормализација у том контексту значи да Србија и Косово траже и налазе начин да нормално сарађују и чак развијају односе у одсуству међусобног признања и успостављених дипломатских односа”, указује Гогић.

Када је Самоопредељење дошло на власт, међутим, окренут је нови лист.

"Аљбин Курти је схватио да такав процес никада неће довести до признања Косова од стране Србије, јер то и није његова сврха. Самим тим ни Косово никада неће моћи да дође до пуне међународне признатости своје државности. Из тог разлога се актуелна власт на Косову определила да „ненормализује” односе са Србијом. Све кризе које су на Косову избијале током последње три године имале су исту сврху, а то је да држе отвореним питање признања Косова од стране Србије. Стратегија владе Аљбина Куртија је да прављењем криза испровоцира разговор о међусобном признању. Такав приступ почива на политичкој филозофији Аљбина Куртија, да се циљеви могу постићи једино радикализацијом. Током сваке кризе Курти је поручивао да се она може решити тако што ће Србија признати Косова. Притом је његова намера била да западне званичнике придобије за став да се стабилност може постићи једино међусобним признањем Косова и Србије. Дакле, замисао је кризама приказати како су односи „ненормални”, а онда међусобно признање представити као једино могуће решење за нормализацију”, напомиње Гогић.

Изјаве о признању Косова од стране Србије, као услову за нормализацију односа, додаје, значе управо то што говоре.

"Актуелна власт на Косову није заинтересована ни за какву нормализацију односа и успостављање сарадње са Србијом уколико томе не претходи званично признање Косова од стране Србије. То, другим речима значи опредељење за „ненормалне” односе јер се верује да управо то може да доведе Косово до циља коме тежи. У пракси то значи да ће Куртијева влада наставити да изазива кризе, као што је то и претходно чинила, како би држала пажњу западне јавности на Косово у намери да је придобије за став да нема нормализације односа без међусобног признања”, закључује Гогић.

Навикли на подршку ментора

Милана Вуковић из Центра за друштвену стабилност истакла је да је албанска страна навикла на континуирану подршку западних ментора, и да је то разлог зашто Курти условљава начин нормализације односа са Србијом и српским народом.

"У покушајима да тзв. Косово коначно постане међународно призната држава и чланица Уједињених нација и осталих међународних организација, свака изјава неког западног званичника у којој се држави Србији признање независности њене јужне покрајине не ставља као апсолутни императив на њеном европском путу, у приштинској јавности дочекује се на нож. Недавне изјаве амбасадора САД у Београду Кристофера Хила, али и портпарола ЕУ Петера Стана да „услов Србије за улазак у ЕУ неће бити признање, већ нормализација односа са тзв. Косовом“, нису годиле ушима Приштине. Чињеница је да ЕУ још увек није заузела заједнички политички став и не признаје тзв. Косово као суверену државу, будући да се томе противи пет њених чланица, иако је сама ЕУ имала значајну улогу у процесима који су и довели до једностраног проглашења независности”, подсећа Вуковић.

Наратив о независности, додаје, који заступа албанска политичка гарнитура представља велики камен спотицања у дијалогу Београда и Приштине и основни је разлог флагрантног кршења свих до сада потписаних међународних споразума са њихове стране.

"Уместо да прихвати испуњење међународно преузетих обавеза, режим Аљбина Куртија доживљава то као „уступак“ Београду. То се најбоље огледа у њиховом безмало једанаестогодишњем одбијању да оснују Заједницу српских општина. Истини за вољу, зелено светло за овакво понашање приштинске власти добијају од тих истих европских институција, иако би управо оне требало да буду гарант испуњења потписаних споразума! Ситне пацке у виду некаквих саопштења и декларативних осуда довеле су до читавог низа једностраних мера  којима се угрожава егзистенцијални опстанак Срба на Космету, попут забране коришћења динара као валуте и увоза робе из централне Србије, али и нерешеног питања статуса и имовина СПЦ на Космету. Свакако највећа претња миру у јужној српској покрајини јесте наоружавања Косовких безбедносних снага, противно Резолуцији 1244 и осталим међународним документима”, указује Вуковић.

На овај начин, истиче, Курти константно подрива мир и прети милитаризацијом у решавању политичког проблема Београда и Приштине, што доводи до повећаних тензија на терену.

"Евидентно је да косовским политичарима одговара оваква политичка клима и даље упропаштавање односа са Београдом, будући да они други политички програм немају. Немоћни да реше нагомилане унутрашње проблеме, попут сиромаштва, велике стопе незапослености, миграције становништва, они константно истичу „српско питање“ у први план, представљајући Србе и Београд као главне кривце за све лоше што се дешава у њиховој лажној држави. На тај начин покушавају да скрену фокус јавности са горућих питања и повећају свој политички рејтинг, како би за себе купили још неко време на челу приштинских институција. Како немају шта друго да представе грађанима као успех, Курти и његови сарадници једино могу да им продају причу да су им створили „независну и међународно признату државу“. Ипак, како им као препрека за остварење тог циља пркосно стоји држава Србија, јасно је да косовски Албанци неће бирати средства у остварењу тог циља. Наравно, увек на штету српског народа”, закључује Милана Вуковић.

Косово OnLine
Приредио: Милош Гарић