Књига садржи једну карту и 8 слика у тексту, Штампарија „Јужна Србија“ Кеј Краља Александра бр.46 1940.

С тога је јасно да се о Манстирцу не зна више од овога, јер је очито да је Миленко први и последњи који је тамо истраживао. Али Бугарски и Визанстисјки сигурно није јер би они засигурно то темељно истражили и публиковали. Зато нова иницијатива, одлазак и обилазак Епископа Партенија и братије јесте циљано бран, наводи се 1944, као последња Литургија, не случајно, јер је то доба Бугарске властеле; тај огољени популизам јесте и прекривање српских, заборављених трагова, уз стандрадно веома тешко становиште да изусти да је српска средњевековна властела изградила манстир, већ се позива на Ромејски период, а очито је 14. век у питању.

Још један доказ и показатељ да је српско јесте чињеница што је заборављено, и остављено да сада буде то што јесте; зна се чије је било. Јер је само један народ толико немаран и толико се олако опходи према својини, коју и не познаје...ето СПЦ очито не зна ни Шематизам својих некадашњих надлежности...

Извадак из књиге посвећен управо Манстирцу:

 Један део синора великог голобрдског села Требишта требао је да припадне Југославији. То је онај део који се је између синора села Дренка и Џепишта, провлачио, с обе стране реке Чрвенице, до Дрима. Државна граница прелази сада преко виса Црквишта (десно од Чрвенице) и преко Беле воде (лево од Чрвенице); западно од Црквишта, у Арбанији, остаје брдо Градиште. То требишко земљиште је припало Југославији представља велики комплекс ситне шуме са врло мало обрађеног земљишта. Неке њиве и сада држе сељаци из Требишта. Само поред Дрима има нешто равног земљишта, а највише је њива било на овећој тераси која се зове Манастирец и по којој се сада читав тај југословенски део требишког синора, на коме се ствара ново насеље, зове Манастирец.

Фото: Бигорски

Опште је предање у околини да је на овом месту био некада мансатир. Од неких сам слушао да је тај манастир био посвећен св. Илији. Прича се да је на месту Манастирцу некада било и село и да су биле још три цркве: Св. Богородица, Св.. Архађео и Св. Ђорђе. Једно брадашце (које је на арбанашкој страни) и сада се зове св. Илија, а изнад данашњег манастира је Попова Чешма. Недалеко од Манастиреца је поменуто Црквиште. Прича се да су „Турци“ срушили манасатир до темља, да се не позна где је био, и камено корито с Попове Чешме, однели џамији у Требиште. Још се прича да је код Попове Чешме био неки камен са натписом па га сакрили требишки муслимани, а још 1934, била је жива у Требишту једна баба муслиманка, чији је отац био поп у Манастирцу, и она је причала да зна где су закопане црквене утвари и иконе. На некадашње хришћанско становништво подсећа и име Ристо (Ристово) Гумно, како се зове једно место испод садашњег манастира.

На Манстирцу нађено је међутим  само једно копље (које је однео један сељак из Лукова) и наишло се на темеље неке зграде.

Крај пута био је раније само један хан, и место се доскора звало Требишки Хан. Хан је био до 1937. својина неких из Требишта, а сада је једног сељака из Модрича, који га издаје под закуп. Послдњих година су око хана подигнуте неке зграде: општинска зграда, жандрармериска станица, један жандармериски стан. Од 1933. ово се место и званично зове Манастирец и сада се рачуна уз Дренок.

Од пре неколико година подиже се на терсаси Манастирцу нов манастир, посвећен св. Архангелу Гаврилу. Подигнута је једна сиромашка кућа за монахе и подиже се црква са седам олтара. Иако још није уређен манастиру и Цркви долази не само православни него и муслимански свет из околине, особито о манстирској слави.