Осим дневнополитичких полемика и провере како се странке котирају међу бирачима, предстојећа изборна битка за Београд даће одговор на питање ко ће у наредном мандату „столовати” у Старом двору. Ово непроцењиво историјско здање и његова прошлост имају толики значај да би све који управљају главним градом требало да обавезује на додатну одговорност и озбиљност у доношењу одлука. За 140 година зграда у којој је данас седиште Скупштине града Београда проживела је бројне кључне догађаје, обнове, али и рушења и оштећења, а последњи пут се на удару нашла током изгреда опозиције 24. децембра прошле године, недељу дана након одржаних избора.

Стари двор, као и зграда Новог двора, данас Председништво Републике Србије, симболи су и сведоци времена, настајања и уздизања српске државе и државности. Директорка Завода за заштиту споменика културе Београда Оливера Вучковић, говорећи за „Политику” о почецима развоја дворског комплекса, навела је да је мање знана чињеница да је, пре изградње Старог двора, на том простору постојало још старије резиденцијално здање. Према њеним речима, простор на којем је формиран Дворски комплекс на Теразијама, све до четрдесетих година 19. века, представљао је пусто и мочварно земљиште обрасло трском.

Читав простор данашњег Пионирског парка, комплекса Старог и Новог двора, купио је крајем тридесетих година 19. века Стојан Симић, један од најутицајнијих људи Кнежевине Србије, вођа уставобранитељског режима и председник Државног савета. Симић је исушио мочваре, насуо и изравнао терен, и на непарној страни данашње улице Краља Милана подигао кућу у периоду 1840–1842. године, која је, како нам је рекла саговорница, касније добила назив Стари конак. Откуп овог здања са околном баштом за потребе смештања двора кнеза Александра Карађорђевића 1842/43. године означио је, истиче Вучковићева, настајање првог дворског комплекса у Београду.

Зграда је за потребе кнежевског двора детаљно преуређена и знатно проширена, око баште је подигнута ограда, а остатак мочваре је исушен и башта изнова уређена. Кнез Александар Карађорђевић у двору је живео од 1845. до краја 1858. затим и кнез Михаило Обреновић, краљ Милан, али и краљ и Александар Обреновић, који је заједно с краљицом Драгом овде и завршио живот у мајском преврату 1903. године, подсећа Вучковићева. После тога зграда је порушена 1904. године, додаје она. Занимљиво је, открива Вучковићева, и да је на овом простору постојало још једно здање које се могло видети све до 1953. године, а то је Зграда дворске страже, подигнута у дубини парцеле као приземна зграда полукружне основе с топовима и кулом са сатом у средишту. Иако нису позната имена аутора Старог конака и Зграде дворске страже, сматра се да су их пројектовали страни инжењери.

Доградња спрата и прерада архитектуре Зграде дворске страже изведени су 1919/1920. године, према пројекту архитекте Момира Коруновића, који је нови изглед објекта потпуно подредио архитектонском стилу и урбанистичкој позицији двеју репрезентативних дворских палата. На забатима бочних крила постављени су главни декоративни детаљи – хералдички симболи Краљевине СХС, наводи Вучковићева.

Стари двор је саграђен у периоду од 1881. до 1884. године на месту некадашњег Малог дворца на углу улица Краља Милана и Дворске (данас Драгослава Јовановића). Реализован је према пројекту архитекте Александра Бугарског, а на основу замисли и према упутствима самог краља Милана Обреновића. Надзор над завршним радовима вршио је архитекта Јован Илкић. О унутрашњој декорацији Старог двора, како је рекла Вучковићева, бринула се комисија коју су чинили архитекта Александар Бугарски, професор Велике школе Михаило Валтровић и сликар Доменико д’Андреа. Архитекта Бугарски креирао је, истиче Вучковићева, најраскошнију владарску резиденцију до тада подигнуту у Србији набављајући најскупљи намештај за двор и све декоративне украсе у бечким уметничким радионицама.

Најупечатљивији елемент ентеријера била је, наводи саговорница, његова централна просторија – зимска башта, окружена холовима из којих је био омогућен приступ у све остале одаје приземља и спрата. Просторија се истицала стакленим кровом, богатом позлаћеном декоративном пластиком на зидовима, а централни мотив представљало је двокрако храстово степениште. Све репрезентативне просторије двора имале су богато уређење: свечана сала, салон с клавиром, жути салон, црвени салон, турска соба, трпезарија, лила салон, библиотека, дворска капела, казала је Вучковићева. Након династичке смене, од 1903. до 1914. године Стари двор је представљао званичну резиденцију династије Карађорђевић, а када је 1922. године Нови двор отворен као званична краљевска резиденција, Стари двор је добио своју првобитну, јавну намену, предвиђену још пројектом Александра Бугарског из 1881. године.

Страхоте Првог и Другог светског рата нису мимоишле ни ово значајно здање, а Стари двор је рушен у оба светска сукоба. У Првом светском рату зграда је озбиљно страдала у бомбардовању, а већ 1921. године отпочели су радови на рестаурацији здања, каже Вучковићева. Комисију која је водила ове радове сачињавали су представници Министарстава грађевина и финансија, управник двора и сликар Урош Предић. Како нам је даље испричала,  до априла 1922. завршена је већина радова, обновљени су позлаћени гипсани радови на зидовима зимске баште и у свечаној сали, а све просторије опремљене су новим намештајем, набављеним у Лиону и Бечу. Двор је, наглашава Вучковићева, имао још једну обнову 1930/31. године, када је и декоративна пластика објекта, првобитно изведена у малтеру, замењена ликорезачким и украсним радовима у вештачком камену.

У шестоаприлском бомбардовању 1941. године зграда је претрпела велика разарања, а после ослобођења у складу с новим друштвеним уређењем зграда је претрпела велике измене. Према речима Вучковићеве, током реконструкције 1947–1949. године, зграда је добила потпуно ново решење улазне партије и фасаде према Булевару краља Александра, према пројекту архитекте Драгише Брашована. Реконструкција и уређење ентеријера изведени су према пројекту архитекте Александра Ђорђевића, с посебним освртом на уређење свечане сале која је украшена новим државним и републичким знамењима, као и витражима с темама из Народноослободилачке борбе.

После Другог светског рата у згради Старог двора налазио се Президијум Народне скупштине, Влада ФНРЈ и Савезно извршно веће. Од 1961. у Старом двору смештена је Скупштина града Београда. Због својих архитектонских, урбанистичких и историјских вредности зграда Старог двора проглашена је 1983. године за споменик културе, истакла је саговорница. Завод за заштиту споменика културе града Београда на захтев Секретаријата за опште послове израдио је Пројекат рестаурације фасаде Старог двора оријентисане ка Новом двору, а на основу тог пројекта изведени су радови 2004. године на којима су стручњаци завода радили као конзерваторски и пројектантски надзор.

Вучковићева открива и занимљивост у вези с куполом. Наиме, на врху угаоне куполе Старог двора налазио се двоглави орао у полету, кога је, у комунистичком периоду, заменила звезда петокрака, симбол нове државе. Почетком 1997. године скинута је петокрака, а у септембру исте године након санације куполе постављена је позлаћена скулптура двоглавог орла, рад вајара Мирољуба Стаменковића, израђен по пројекту архитекте Завода за заштиту споменика културе града Београда, Зорана Јаковљевића.

Никола Несторовић, чувени архитекта, у свом делу из 1937. године „Грађевина и архитектура у Београду прошлог столећа”, између осталог, о Старом двору каже: „У унутрашњости има неколико већих сала, велику трпезарију, велики дворану за балове и концерте, као и зимску башту поред већег броја мањих просторија. Од интереса су велике храстове степенице, с врло лепом, уметничко израђеном оградом. Ове степенице нису првобитно биле предвиђене, већ су доцније поручене у Бечу и смештене су у зимској башти. Њихова израда стајала је око 80.000 динара. У великој дворани абдицирао је краљ Милан на српски престо 1899, а у корист свога сина Александра. После светског рата у истој дворани држане су скупштинске седнице 1919–1920. године.”

Вучковићева напомиње и да је Нови двор, здање преко пута Старог двора, био званична владарска резиденција од 1922. до 1934. године, када је, након пресељења краљевске породице у ново саграђени двор на Дедињу, по жељи краља Александра Првог Карађорђевића уступљен за Краљевски музеј, касније назван Музеј кнеза Павла.

У „насиљу против насиља” уништен намештај из 19. века и мозаици

После београдских избора 17. децембра 2023. опозиција је отпочела протесте због наводне изборне крађе. На једном од ових „скупова против насиља” изгредници су покушали насилни упад у репрезентативно здање Скупштине града 24. децембра. После два часа каменовања и разбијања стакала и фасаде, интервенисала је и полиција и смирила ситуацију која је претила да измакне контроли. Председник Привременог органа града Београда Александар Шапић тада је рекао да је то био покушај спровођења сценарија као на кијевском Мајдану, а да је штета нанета салону из 19. века у Скупштини града ненадокнадива.

„Стари двор је под заштитом државе. Људи су процењивали штету онога што може да се реконструише. Али како бисмо можда проценили колика је штета за уништење намештаја из 19. века, који је питање да ли може да се уопште обнови. Или стаклени мозаици који су стари скоро 90 година. Ту више штета не може ни да се процени”, рекао је тада Шапић. Подсетио је на чињеницу да је Стари двор два пута оштећен, па је реконструисан 1930. године, а затим и после Другог светског рата, након бомбардовања 1941. године, поново реконструисан. „Међутим, у оба случаја су ту биле неке непријатељске снаге. А овога пута смо одлучили сами своју историју да скрнавимо”, закључио је тада Шапић.

Девастирано је и фасадно платно изведено од вештачког камена. Ту су јасно видљиви трагови механичког оштећења фасаде у зони високог приземља, као и појединих декоративних елемената. Оштећења су тачкасто селектована и уочљива у недостајућим деловима равних штокованих површина, ивичних делова и потпрозорних венаца. Видљива је девастација декоративних потпрозорних конзола с волутом, појединачних балустера у оквиру потпрозорне балустраде, као и оштећења на буњасто обрађеним површинама под квадерима у зони сутерена.

У нападу 24. децембра страдала је и столарија. У зони високог приземља оштећена су поједина крила спољашњих двоструких двокрилних прозора заједно с једноструким стаклима. Највећа оштећења су на улазним храстовим вратима на којима су одваљени поједини делови крила, односно профилисани декоративни елементи. А на прозорима десно од улазног портала јасно су видљива оштећења прозора, односно витража, који су лоцирани у степенишном простору у оквиру ентеријера објекта. Конструкција витража (танки алуминијум) је прекинута и деформисана. Стаклене површине су делимично разбијене и оштећене. Такође, приликом напада поједине површине под вештачким каменом (кружни стубови) и природним каменом (степениште) запрљане су кокошијим јајима и бојом.

ПОЛИТИКА