Селекција Београда, састављена од фудбалера Југославије и БСК-а, 3. јула 1921. угостила Француску, први државни тим, који је дошао у Краљевину СХС. – Наш састав одређен сат пре почетка меча. – Задатак екипе под вођством тек изабраног председника Фифе Жила Римеа „премашује спортски циљ”.
Први репрезентативци Србије (тамнија опрема) с Французима, 3. јула 1921, на старом игралишту Југославије, на коме су касније подигнути технички факултети: Драгољуб Зечевић, Боривоје Васиљевић, Алојз Махек, Јован Ружић, Андреја Којић, Светислав Марковић, судија Мутимир Коџић (стоје), Никола Симић, Михаило Јовановић, Милутин Ристић, голман Никола Станковић и Светозар Поповић (Фото: из збирке Петра Прокића)
Своју прву утакмицу наша репрезентација је одиграла пре једног цека – 3. јула 1921. године. Истина, била је незванична, јер је формално представљала Београд, али је суштински то био сусрет Србије (у „Загребачком шпортском листу” од 25. јуна 1921. њихова највећа звезда Першка је написао „репрезентација Срба”) и државног тима Француске, који је довео Жил Риме, тек изабрани председник Међународног савеза фудбалских удружења (Фифа).
Гости су из Париза кренули возом 20. јуна, наводи Иван Цветковић у „Политици“, коначили у Трсту и онда ушли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Њихов задатак на турнеји по Југо-Славији (Французи су с цртицом писали тада незваничан назив новостворене јужнословенске државе) париски спортски дневник „Ото” (у међуратно доба с угледом какав је касније стекао „Екип”, настао по његовом гашењу на крају рата), овако наводи:
„Добра француска пропаганда, коју спроводе наши представници, биће врло корисна и њен значај очигледно премашује спортски циљ, који је само средство и које би било добро да се чешће користи. Француска се не устручава да пошаље у иностранство најквалификованије представнике из културе и уметности, срећно назване ’амбасадори духа’. Земља победник мора да користи као нормалан додатак раду ’мишићаве амбасадоре’, па ће Француска за своју већу славу одговорити чувеним: ’здрав дух у здравом телу’, које се мора односити на нације, као и на појединце.”
То је објављено 30. јуна, када су фудбалски репрезентанти главног победника у Првом светском рату, после тријумфа у Љубљани против словеначких фудбалера од којих „само голман заслужује да буде споменут” (5:0), „ошишани у Загребу” (2:1 и 4:1 за домаћина). Као објашњење наведено је да је у Словенији игралиште било идеално, а у Хрватској, чији су играчи „много изнад словеначких у погледу разумевања игре и јединства”, „у највећој мери неисправно”. „Ото” је нагласио и да је на другој и трећој утакмици врућина била „несносна”.
Да су француске фудбалере водили виши интереси потврђује и Першка истичући да „Французи долазе из Париза на свој властити трошак”. „Политика” је 27. јуна, у напису, који је почео на првој страници, најавила да „дуго очекивана француска лоптачка репрезентација” стиже у престоницу и да је дужност београдских спортиста да дођу на станицу. Позвано је „све грађанство да и оно узме удела приликом пријема Француза, који су са пуно пријатељства и симпатије за време рата срдачно примали наше избеглице а међу њима и наше спортисте”.
Наш лист је саопштио да ће, како су у том тренутку стајале ствари, гости да играју с београдском Југославијом, 3. јула, а можда дан раније или касније и са Спортом, како су тада звали БСК. Објављена су, и то на француском, имена свих 15 њихових фудбалера.
„Јуче пре подне у 8 час. и 45 м. стигла је у Београд француска репрезентација дочекана од потпредседника општине, председника свих београдских клубова и масе спортиста мушких и женских, који су одушевљено клицали: ’Vive la France!’ Почасни председник лоптачког клуба ’Југославије’ пуковник г. Божидаревић, одржао је гостима леп говор, на који је одговорио г. Риме, председник Француске Федерације. Затим су се сви гости у друштву неколицине спортиста одвезли у хотел ’Париз’ где су одсели. По подне им је друштво ’Пријатељи Француске’ приредило чајанку, а у вече су присуствовали представи у Народном Позоришту. Данас пре подне отишли су на Авалу аутомобилима”, пратила је „Политика” дочек гостију.
Због веома топлог времена почетак утакмице је померен са 17 на 18 часова. Али, постојао је много већи проблем на који је указао наш лист:
„Само, питање је с ким ће играти француска репрезентација? У последњем тренутку када је требало да се састави тим између играча ’Југославије’ и ’Б. С. К-а’, није се дошло до споразума и тако се до синоћ још ништа није знало ко ће играти. Врло је лако могуће, ако не дође до споразума, да ће ’Југославија’ играти сама.”
Пред Французе је истрчала „наша комбинација која је састављена не раније од једног часа пре утакмице”, како је обелоданила „Политика” у свом извештају, 4. јула. Хрвати су, на пример, извели добро припремљен састав од играча ХАШК-а, Грађанског и Конкордије. На утакмици „ниједан фаул ни с једне стране”, али три гола у нашој мрежи („голман Станковић имао је лош дан, што му је донела повређена рука”) и ниједан у француској.
„Наша комбинација” (тадашње новине нису дале састав, али је Петар Прокић, најбољи зналац нашег фудбала тог доба, на основу заједничке фотографије тимова с те утакмице одгонетнуо који су фудбалери први представљали Србију) „је могла бити боља и тада би резултат био други, повољнији. Што није другачија комбинација треба захвалити свима који се ’боре за спорт’ (а гледају само интересе свога клуба, запостављајући све остало). Ипак ми верујемо да наша комбинација није тучена: разлика у головима није увек израз јачине, већ често среће”, није клонуо духом „Политикин” извештач после пораза с 3:0 (1:0).
Ако на игралишту није било онако како је желео домаћин је ван терена постигао пун погодак. После утакмице, на великом банкету у „Гранд хотелу”, где су највиђенији гости били југословенски министар Куловец и француски амбасадор, „сваки говор био је прожет пријатељским осећањима између Срба и Француза”. На свечаном испраћају, 4. јула у 18 часова, с војном музиком (као и на дочеку), „Французи су особито очарани нашим гостопримством”. „Нашем сараднику су нарочито изјавили и молили га да објави преко листа њихову захвалност на срдачном дочеку, додајући да су се после доста резервисаног пријема у Загребу код нас осећали као код своје браће и у своме елементу”, објавила је „Политика” 5. јула.
Текст је, ипак, завршен с огорчењем:
„После Швеђана, Чеха и Француза, крајем овог месеца долази у Загреб швајцарска репрезентација да игра против загребачке репрезентације. Да је срећа, управо, да су наши клубови сложни у послу, као што није случај, они би могли да искористе овај долазак Швајцараца и да их позову у Београд на играње. Но, после последњих догађаја око састављања наше комбинације против Француза, сви су изгледи да смо у немогућности да ово остваримо”.
Регент на утакмици после атентата
У уторак, 28. јуна, после доношења првог Устава Краљевине СХС, названог Видовдански, комуниста Спасоје Стејић је покушао да убије регента Александра. Француски лоптачи су дошли у престоницу у јеку потраге за његовим саучесницима. Будући краљ (непун месец и по касније умро му је отац Петар Први) ипак је дошао на утакмицу, што истичу и „Политика” и „Ото”, и поздравио играче и честитао победницима.
Неславан покушај 1911.
Први пут је нека наша екипа играла под називом репрезентација Србије 1911. године. Београдски Српски мач је уговорио фудбалске утакмице с ХАШК-ом, али је уочи самог поласка председник клуба отказао одлазак у Загреб. Већина играча је, ипак, отишла, и представила се као репрезентација Србије, мада на то нису имали никакво право. Прошли су неславно (изгубили с 8:0 и 6:0), али су по повратку основали БСК, који је потом постао наш најславнији клуб.
Најбољи Европљани на Светском првенству
Један од највећих успеха наши фудбалери су постигли 1930. пласманом у полуфинале на Првом светском првенству у Монтевидеу. Тај подвиг је уписан Југославији, али је то у ствари била репрезентација Србије, пошто хрватски клубови нису дозволили својим играчима да играју, јер је непосредно пре тога седиште савеза премештено из Загреба у Београд. „Бели орлови”, који су задивили свет савладавши у првој утакмици Бразилце, на том шампионату били су најбољи европски представник.