Овај искрени вапај што допире са страница ових, и стихова извезених, изазива у нас памћење, наклон и замишљеност. Овај песнички хук, чини нас поносиним, и ведрим, поред свих јадиковки, и страдања у недоглед, које не престају. Ова поезија нуди и лек, пружа одговоре на тешка геополитичка питања, савладава зло, и слави лепоту живота. Даје нам смисао, с тога смо ову младу и лепу песникињу позвали и угостили овде, истакао је Станчић у уводном делу.
Јелена Ковачевић говори и пише задахом неба, она до танчина осећа вапај немоћних , покланих и избрисаних. Не ћути, и не околиша.
Не штеди никога.
Ова ангажована поезија, није лишена врхунске естетике.
А мисија је вишеструка. Стихови са леком и одговором.
Оружјем и бичом.
Естетика и етика у њих узајамним ткивом везани.
Префињена родољубива, а болна, лирским тоновима озвучена поезија.
Есхатон нам нуди, у овом злом добу битисња, пред усудум српским, неслогама, недаћама и нестанком. Бди.
Исказана поезија излази из матрице оквира, очекиваног. Ова Поезија обликује наш род, побеђује смрт, а види јој лице. Ово страдање Срба од усташких зликоваца у јамама и логорима доживаљавамо кроз ову поезију попут Житија светих, наколоном славимо ове мученике, пропвед слушамо на маргинама литице.
Бол и сузе нам се јаве, али и замене с радосном тугом. Ово је укоричена новела бола. Као да је из ових јама пропевала, као да је са њима тамо била.
ПРОПЕВЕД БОЛА И ТУГЕ.
Овенчано страдање Срба осведочено у стиховима.
И у субјективном гледишту до сада невиђени спој књижевности и сведочења из наше страдалничке историје. Лирика за наук. Ово је лелек уз харфу. Химнографија роду. Збирка песама,,Страдање”, Јелене Ковачевић, је више од историје. Више од песме. Не пребива бол само у оквирима песме.
Ковачевићева је приказала бол у 41 песми, а њих тридесетак је документовала изводима из историјске литературе и архивске грађе.
Песникиња, рођена 1988. године у Бајиној Башти, запослена је у Архиву Југославије у главном граду. Дипломске и мастер студије завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Збирку је, објавило Удружења грађана „Јадовно 1941”.
Ово је озбиљан траг о покољима за покољења. Да памте. Злочини да се не забораве. Ово је еп о покољима над Србима у Петрињи, Јајцу, логорима Јасеновац и Слано, Глини, Двору, Требињу, Милошевићима и Старом Броду, Босанском Петровцу, Пребиловцима, Босанском Броду, Суњи, Драксенићу, Столцу, Бихаћу, Гламочу и Босанској Градишки.
Ово је збирка настала из туге, проткана тишином. А бубњевима се пева. На мегафону збори.
Познајемо ли себе саме. Знамо ли о недаћама нашег рода у запдник крајевима нашег говорног подручја?
Наш православни живаљ. Наша огњишта у кршу, крвљу заливена. Знамо ли да нестајемо. Као и овде, само су оквири другачији, зато је важан спев, еп, и стих који јелена има у себи, говори и као кимвал јечи.
Зато се овде све прелама и жртва и историја, и култура сећања. И наш живот као патња.
Зато је ова поезија проскомидија.
Непрестано сећање, помињање. Зато су ови стихови молитва.
Евхаристија. Узајамност и ђживих и мртвих.
Овде је стих обавеза.
Друго писмо из Јасеновца
Шљива као симбол, као потврда идентитета, као страдална семантика преточена у крв, у пепео и кување, у дим...
Можда смо лишени овде саме суштинске критике, и присуства књижевног теориског огледа, али говоримо о одликама ове песничке збирке – снагом теме која она носи, и обавезује, страшних злочина над Србима у Другом светском рату од усташких хорди. О реалном и реалистичном пристипу, као жалац. Она је и глас вапијућег, и Бога за помоћ, и крик несретника из јаме.
Надилазећи лирски субјекат, ми се препуштамо њеном опису и гласу заборављајући на теорију књижевности, заборављајући на реалност, суочени и сами са својом смрћу.
Нашим незнањем, и заборавом.
Она је и страдалчник и песник. Сликар песничких строфа.
Кустос сурове стварности.
Зато је ова поезија и дар Творца и емотивно праскозорје.
И духовна луча.
И етика као норма.
И историјски одломци и извори не ремете стих, надахнуте стихове, оне су у дослуху и имају исто знање.
Поезија само зацељује грозоморне оквире прозног текста између лирских редова, закључио је Станчић.
