Сам термин Јужна Стара Србија садржи области у којима је било „језгро Краљевине Србије“, и што их је, како каже Јован Хаџи Васиљевић, „у претходном веку народ најрадије називао под тим општим именом Стара Србија“. Пишући о Јужној Старој Србији, Хаџи Васиљевић је са великим симпатијама говорио о благодати ових крајева, али и о проблемима живота у њима, о којима је и Станислав Краков потом писао у свом путопису Кроз Јужну Србију (1926), наводећи да је „Јужна Србија још увек за многе ’наш Сибир’, земља неких опасности, а не земља најлепшега откровења“.

Јужносрбијанска штампа у Скопљу, као великом културном центру Срба између два рата, има значајну фазу свога развитка. Нарочито ће се стање променити после 1918. године, те ће се број листова, часописа, штампарија и других културних институција нагло формирати или увећавати. Тада излази Српска школа, Јужни преглед, Српски југ, Гласник скопског научног друштва,  копски гласник, Луч, Јужна Србија, и други. „Највећу улогу одиграо је часопис Јужни преглед који је био центар књижевне, културне и националне мисије. Велики број књижевника из Старе Србије, значајан број баш са подручја Косова и Метохије, сарађује у овим листовима..“ 1 У тим су листовима своје радове објављивали Никодим Савић, Анђелко Крстић, Зарија Поповић и Григорије Божовић, чија је тема била тежак живот српског народа у овим крајевима под Турцима  Арнаутима. Тада се по свом књижевном раду нарочито истицао “најјужнији“ Србин Анђелко Крстић, аутор многих приповедака и социјалног романа Трајан, првог романа из јужносрбијанског живота. Пишући о Никодиму Савићу, Харалампије Поленаковић се, у Јужном прегледу, 1935. године осврнуо на културни и књижевни рад у овим крајевима. „Дуго је и много“, каже Поленаковић, „занемариван и културни и књижевни рад у нашим крајевима који су пре дванаесте били под Турцима. Радило се на другоме, али на културну историју није се много мислило. Писало је, додуше, неколико људи о културним и просветним стремљењима појединих књижевних радника ових крајева, само што је све то било некако

1 Сунчица Денић, Српски писци на Косову и Метохији (1871-1941), Институт за српску културу, Приштина /Лепосавић, 2008, стр. 10.

2

на узгред рађено. (...) Иако се прича да овамо, на Југу, није било културног и књижевног рада, њега је, уствари било, не много – јер политичке прилике и нарочито, економске нису зато биле подесне.“ 2 (Поленаковић, 1935: 124) Формирањем значајног броја листова и часописа, оснивањем књижевних дружина и друштава, школа и академија, концентрисало се интересовање људи из културе. Посебно се истичу млађи песници, међу којима су: Велимир Парлић, Јован Д. Костић, Драгутин Илић, Бора Илић, Света Максимовић и други.

О мотивском опредељењу писаца Јужне Србије, песника, пре свега, писао је Слободан А. Јовановић у тексту Нова књижевност, у којој види нову песничку модернистичку и социјалну слику. Родољубива поезија је карактеристична за старије писце у овој групи: Никодима Савића и Димитрија Фртунића. Скоро се исти суд може донети о писцима са ужег подручја Старе Србије, најпре са Косова и Метохије. Косовско опредељење поетско је опредељење Александра Поповића, Павлимира Глиговића, Филипа Ђукановића, Љубице Васиљевић, Зарија Јовановића и других. Епски дух се препознавао, чак кулминирао код Јове Маговчевића, али и у прози, драмским текстовима и публицистичким и путописним делима Јанићија Поповића, Зарије Поповића, Григорија Божовића, Стојадина Трајића, Предрага Стипсића, Живка Фртунића, и других.

Један од предводника те плејаде писаца са Косова и Метохоије на ширем старосрбијанском простору је Никодим Савић. Значајан као оснивач Цариградског гласника који је у Турској излазио од 1895. године. Био је његов први власник и уредник. Рођен је у Пећи 1865. године. (Обимнији рад о Никодиму Савићу објавио је Харалампије Поленаковић у Јужном прегледу, број 5 и 6 стр. 98-118.) Савић је био је приповедач, писац за децу, новинар, путописац, етнограф, преводилац...

Стојан Зафировић је рођен 1884. године у Приштини. Радио је на националним пословима у Старој Србији и Македонији. После завршених студија радио је у Учитељској школи у Скопљу. Био је професор и директор Гимназије у Скопљу и вршилац дужности начелника просветног одељења Вардарске бановине… Сарађивао је у листовима: Српска школа, Мисао, Учитељ, Јужни преглед, Вардар, Јужна Србија.

Димитрије Фртунић - Мита, родио се 1884. године у Вучитрну, у познатој породици. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Цариграду. На Филозофском факултету у Београду студирао је француски језик и књижевност са српским језиком и књижевношћу. Један је од многих који су прешли преко Албаније. Радио је једно време као васпитач средњошколске омладине у Ници и Марсељу (1916- 1919). Године 1921. постао је секретар тек основаног Филозофског факултета у Скопљу и касније професор гимназије у истом граду, све до пензионисања, 1932. године. Значајно је његово дружење са Владиславом Петковићем Дисом и Симом Пандуровићем. Један је од најзначајнијих интелектуалаца тога доба код нас. Писао је песме, приповетке, књижевне критике и студије. Бавио се преводилаштвом.

Јанићије Н. Поповић рођен је 1883. године у Грачаници. Надојен народним стваралаштвом од малих ногу, сакупио је велики број народних умотворина. Поповић је активно сарађивао у многим листовима и часописима, међу којима су: Цариградски

2 Харалампије Поленаковић, Никодим С. Савић, Јужни преглед, март, 1935, стр. 124.

3

гласник, Српско Косово, Нова Србија, Јужни преглед, Наш Југ и други. У часопиосима и ван њих објављивао је новинарску, мемоарску, научно-популарну прозу, приповетке и роман. Поповић у приповеткама износи догађаје хронолошким редом, од учитељске школе до Кумановске битке. Догађаји су темељени на истинитостима, тј. на историјским документима из живота Јужне Србије до 1912. године. Много тога што је у књизи о Куманову објављено, или је доживео сам Поповић, или је био сведок. Био је борац против турске и бугарске власти и многих других притисака, верујући у дан који ће донети слободу. Нико као Јанићије Поповић није тако и толико писао о Косову, и то оном старом Косову око Грачанице и Гази-местана, са аутентичним записима и језиком. Најзначајнија одлика његове култне књиге Живот Срба на Косову 1812-1912 је у приказивању тешког и чемерног живота Срба.

Велимир Парлић, песник, приповедач и критичар, рођен у Урошевцу 1910. Године један је од најзначајнијих представника косовскометохијског стваралаштва између два светска рата. У Алманаху 1930. на Југу који се појавио у Скопљу, Парлић је био заступљен неколиким песмама. Тридесетих година он се у Скопљу дружи са значајним интелектуалцима, међу којима су, поред Косте Рацина, Јован Д. Костић, Бранислав Лазаревић, Светислав Максимовић, Цеко Стефановић и Чедомир Миндеровић. Од 1932. године био је стални члан редакције у листу Вардар. Објављивао је приказе књига, позоришне критике, разне чланке, коментаре, репортаже. Преминуо је у Скопљу у 28. години.

Потврда о вредном песничком и уопште стваралачком делу Велимира Парлића су, поред  песама, и друга његова остварења. На то, најпре, упућују песме, почев од Алманаха 1930. на Југу, преко прве самосталне збирке Леш сунце, 1931. године, као и остале  објављене по часописима и листовима. Поред Венца, где је обавио и прве радове, Парлић је сарађивао у часописима: Српско Косово, Јужни преглед, Вардар. Алманах 1930. на Југу открива у Парлићу изузетног ствараоца, авангардног песника са новим песничким изразом. Он је један је од ретких са подручја Косова и Метохије који је био у жижи полемика и интересовања између традиционалиста и модерниста. Видно је било његово одушевљење појавом српских надреалиста. Писао је о Марку Ристићу, КочиПоповићу, о Крлежи, Јовану Поповићу.

Глигорије - Глиша Елезовић рођен је 1879. године у Вучитрну. Српску Гимназијупохађао је у Солуну, потом у Цариграду. Прве радове објавио је у Цариградском гласникуи Голубу. Године 1901. постаје студент Велике школе у Београду. Професори су му били најистакнутији српски интелектуалци: Станоје Станојевић, Јован Цвијић, Александар Белић... По завршеном факултету, 1905. године, по својој вољи је распоређен у ЈужнуСрбију. Радио је у гимназији у Пљевљима и Скопљу као суплент, а потом као професор у Скопљу и Призрену. Био је један од оснивача задруге Српска браћа која је окупљала све Србе пореклом из Старе Србије. Залагао се за културне и националне интересе своганарода. Осим листа Глас народа, покретач је и сарадник листова: Привредни гласник, Гласник Скопског друштва, Јужна Србија, Вардар. Сарађивао је у многим значајним листовима, часописима, зборницима у Србији и шире. Вредна је збирка народних умотворина која је дата у другом издању Елезовићевог Речника. Глиша Елезовић један је од најполоднијих српских оријенталиста. Као познавалац многих језика, турског пре свега, проширио је свој извор сазнања преко турских мапа, разних аката, мемоара и путописа.

4

У многим часописима у Скопљу објављивали су још и Благоје Кастратовић, ЈосифПоповић, Аврам Поповић, Живко Фртунић, Милан Чемерикић …Чемерикић је рођен уПризрену 1877. године. Био је професор Богословско-учитељске школе у Призрену,професор у српској гимназији у Скопљу, Солуну, а потом је радио као новинар у Вардару и Политици. Био је главни уредник Гласа народа, листа за политику, књижевност и привреду који је излазио у Скопљу 1912. године  Са Глишом Елезовићем уређивао је Јужну Србију, од 1922 - 1925. године.

Григорије Божовић,  „један је од првих који је у нашу књижевност унео (увео) човека старога Југа, Косова и Метохије, најпре, али и Јужне Србије и Македоније. У његовом делу представљен је живот Срба међу Албанцима,Турцима, Бугарима, Потурицама и Грцима“ 3 . Станислав Винавер је писао да су Божовићеве приповетке „низ снажних реалистичних слика опорих боја, да је  приповедач документаристички хроничар крвавога и ропскога Југа.“ 4 Оно што је код Божовића, поред значајног броја приповедака и старосрбијанског простора битно, јесу путописи. Божовићеви путописи надмашили су форму и суштину кратких, махом импресионистичких, репортажа, трансформишући се у јако и добро приповедно штиво. Не треба пренебрегнути чињеницу да Божовић, без обзира које просторе обилази, посећује и описује у својим путописима, истичући тенденцију да су Косово и Метохија, али и остали простори у окружењу, мислећи на Македонију, српске земље. То га у извесном смислу приближава Нушићевој сличној тежњи у путопису С Косова на сиње море.У предговору Божовићеве књиге На хаџилуку Драгиша Бојовић  пише да је Божовић „тајновидац душе српскога човека од Македоније до Далмације“, ризничар црквеног и народног предања, мелод српског језика, (...) вазда одан отачаству и дивној вери православној, завештаној му од предака и његовог непокорног завичаја“.

5 „Зато су ове слике из Старе Србије и са Косова и Метохије“, пише Сена Михаиловић“, „често представљене са пуно родољубља и хришћанске љубави“…

 6 Оно што чини основни закључак када се има у виду српска књижевност Косова и Метохије између два светска рата у Скопљу јесте то да је ова књижевност у својој егзистенцијалној и естетској суштини у великом проценту баш ту функционисала.  Настајала је у склопу целокупне књижевности Југа, свакако са основним мотивима и темама, правећи од тог заједничког културолошког простора препознатљив миље. Овај кратак осврт само је део онога што чини косовкометохијску књижевност у Скопљу, као центру за Јужну и Стару Србију тога времена.

3 Сунчица Денић, Исто, стр. 95.

4 Станислав Винавер, Са крвавога и жалнога Југа, (Приповетке Григорија Божовића), Време, III/935, 1924.

5 Григорије Божовић, На хаџилуку, путописи и приче о храмовима и духовницима, приредиоДрагиша Бојовић, Службени гласник, Београд, 2017, стр. 9-10.

6 Сена Михаиловић, Манастир Преподобног Прохора Пчињског као светосавски јунак у путописима

Григорија Божовића, Преподобни Прохор Пчињски 950 г. у српском народу, тематски зборник, ур. Драгољуб Марјановић, Врање, 2021, стр. 272 (265-273)

Сунчица Денић, излагање на Округлом столу у САНУ   „Живот Срба у Северној Македонији: историјат,изазови и перспективе