Церница и Партеш удаљени су једно од другог само 500 метара. Дели их једна магистрала која се ретко и нерадо прелази. Тај пут је видљива линија која дели начин живота наших људи у Церници и оних који живе у Партешу. 

У Церницици је после рата 1999. године убијен Божидар Стојановић док је чувао овце. Исте године у једну кућу поставили су велике количине експлозива и тада је убијена Благица Васић, а остали чланови породице су повређени. 2000 . у мају испред продавнице, убијају Војина Тасића, Тихомира Симијоновића и четворогодишњег Милоша Петровића. 2002. године убијен је Трајан Трифуновић док је чувао овце. 2003. десило се последње убиство. Учитељ Миомир Савић дошао је до школе да узме школске планове. Убијен је када је стигао до продавнице.

У Партешу није било злочина. Зашто се толико другачије живи у два места која су удељан само 500 метара једно од другог?

Екипа Око магазина обишла је Церницу и Партеш, разговарали смо са Лазаром Петровићем, братом убијеног дечака. Иако убица никада није пронађен, самим тим ни осуђен, Петровићи су научили да живе са својим болом и са миром у души, јер су нашли начин да опросте. У Церници су решетке на прозорима кућа, не постоји продавница нити кафић. Једино место укупљања је школа, која се налази у дворишту једне куће у тој једној улици где живи 80 Срба. За разлику од живота у страху који смо видели у Церници у Партешу је далеко другачија ситуација. Наравно да ни у овој енклави не постоји тренутак без страха, али они немају решетке на прозорима, имају три кафића, једну кафану И две проданице, они за такав живот кажу да је импровизована нормалност, али нормалност.

Једна магистрала која дели два места, само 500 метара раздаљине, а две су приче које почињу и завршавају се толико далеко.

РТС
Аутор: Далибор Жарић
Уредник: Горислав Папић