05. децембар 2011.

„Беснило" Борислава Пекића - импресије са књижевне радионице у Спони
Тема, одличан избор аутора и његовог дела и импресије од исцрпног и пре свега суштинског произношења двојице модератора, особито Тање, инспирисало ме да се поново вратим овом предивном делу (које целосно само за себе јесте ј една огромна ризница есенцијалне људске мудрости) и да издвојим неколико момената из овог комплексног дела:

„Рхабдовирус има свето, неотуђиво право на живот. Тај живот додуше зависи од нечије смрти. Али зар од такве несрећне каузалности, која се зове природним борбом за опстанак, не зависи и живот свих других месождера не изузимајући и човека ? Вирус нема мање права на убијање да би живео него што га имају људи кад убијају да би владали?"

 Узимали смо више него што смо давали, Коро. Исцрпили смо изворе. Потрошили кредите. Загадили земљу. Пореметили равнотежу. Понашали смо се према њој као друмски разбојници на земљи у пролазу, а не као њени сувласници и саучесници. Као да после нас никога више неће бити. И неће. Платићемо.

И у нечем другом смо се преварили. Д.Л. је имао право. Мислили смо да је Беснило ово што је на Хитроу урадио РХБ.вирус. А то је оно што смо сами чинили откако постојимо као интелегентна врста. Што смо учинили од себе, своје биолошке шансе, своје историје, својих живота и циљева. То је, Коро, право беснило. А ово је болест, коју ћемо овако или онако савладати као што смо их до сада савладавали. И није питање колико ће нас остати, него – Зашто? Да ли ће ти што преживе бити другчији, јер без тога преживљавање нема сврхе".

Мислим да ове секвенце, а особито задња (и поред слојевитости и комплексности романа) крију основну поруку Пекића и побија све оне ставове и оптужбе према есхатолошкиом, песимистичком и апокалиптичном погледу на свет од стране Пекића... Човек је едноставно био совршено реалан... И зато, сви одговори, свако од нас треба самом себи да постави питање Hominis Quo Vadis? и да почне са уређењем сопственог микро-космоса
за добро макро космоса.

Весна Цветковска