Држава се не спомиње јер она је везана само за узимање. Она узима порез, синове за војску, волове и коње да вуку топове.

Српски сељак је био неписмен, али побожан. Славу је обележавао где год да се налазио, поштовао је своје надређене.

Приликом опсаде Једрена, како је писало у ратном извештају београдског часописа „Пијемонт“  један војник је замолио свог команданта да му позајми шибицу. Она му је требала да запали свећу за своју славу. Свећу је купио још у Куманову и чувао за ту прилику.

Ископао је малу нишу у земљи, у рову, и запалио свећу. Изговорио је Оче наш и своје ратне другове понудио чајем. Само то је имао.

Однекуд наиђе и командант пука који је обилазио предње положаје јединице. Био је задовољан оним што је видео. Трупе су имале висок морал, пад Једрена било је само питање дана.

Командант је видео свећу и застао. Питао је о чему се ради. Када је чуо, војницима је дао вољно и позвао „домаћина“. Загрлио га је, изљубио и честитао славу. Из џепа је извадио месингани упаљач. На поклон, за успомену.

„Илустрована ратна хроника“ из 1913. године бележи и догађај под насловом „Последњи опроштај“. Како се наводи, то се догодило на Ретким буквама, током борби са Бугарима. Два рођена брата била су у истој чети, која је добила наредбу за јуриш. Један од њих паде погођен у срце. Други брат застаде, и под кишом непријатељских куршума извади малу воштану свећу. Запалио је више главе настрадалог брата.

-Да не оде без свеће, рече он ратним друговима када их је стигао.
Није претрчао ни сто метара и он је тешко рањен. Окренуо се назад и одбауљао до погинулог брата. Легао је поред њега и онесвестио се.

Ипак, није му било суђено да оде. Болничари који су сутрадан пролазили туда, видели су да није мртав и однели су га до превијалишта. Тамо је добио негу и преживео.

ПОЛИТИКА