У недјељу касно увече вратио сам се са дежурства у Острогу и већ у понедјељак прилично прије зоре мој син Крсто и ја упутили смо се у Херцеговину. Седам километара прије Пржина дочекала нас је Корићка јама. Ту су у ноћи између 3. и 4. јуна 1941. године усташе, које су чинили муслимани из недалеког села Кула (Фазлагић Кула), бацили 134-оро Срба из Корита и околних села, убивши их претходно маљевима. Био је то први масовни злочин усташа у земљи Светог Саве 1941. године. Да се подсјетимо гдје долазимо…

Напојивши се претходно погледом на добар дио Херцеговине, данашње али и Старе, са опјеване Пржинске греде, идући трагом садржаја писма Јована Симоновог Пламенца које је, „у одбрани својих предака“, објавио у београдском листу „Балкан“ 16. марта 1926. године, пошли смо за Фојницу.

 
Јован Симонов Пламенац рођен је 1879. године у Бољевићима. Студије филозофије и педагогије завршио је у Јени, у Њемачкој. Био је најмлађи посланик у првој црногорској Народној скупштини, затим министар просвјете и црквених дјела, министар унутрашњих дјела, члан Државног савјета, председник Народне скупштине… Био је присталица уједињења Србије и Црне Горе али не и начина на који је оно остварено. Не признајући легитимитет Подгоричке скупштине, организовао је „Божићну побуну“. Потом је био председник црногорске Владе у егзилу и учествовао је у раду Мировне конференције у Паризу. У Београд је дошао 1925. гдје је амнестиран и пензионисан у рангу министра. Ту је наставио своју процрногорску политичку борбу, укључивши се у рад Радикалне странке. Залагао се за стварање „србо-црногорске“ државе која би обухватила сва подручја гдје живе Срби, али под црногорским патронатом. Црногорски федералисти нијесу прихватили његове идеје, а високи комесар за Црну Гору гроф Мацолини га је протјерао са Цетиња. Њемци су га 1941. затворили у „Главњачи“, а убили црногорски комунисти јуна 1944, по свој прилици у планини Ставор. Гроб му се не зна.

Када се вратио у Београд, многи су га јавно напали, углавном црногорске присталице уједињења Црне Горе и Србије. „Наравно ти елементи, немогући да нам докажу, да је издаја отаџбине и гажење заклетве вјерности према своме Краљу патриотско и корисно дело, ударили су једноставно у псовке и у веома одвратне клевете против моје личности“ и „у том бијесу своје немоћи иду тако далеко, да су пробали, да оскрнаве и свијетле гробове мојих предака“, пише Јован у „Балкану“.

„Ја не бих се на клевете тих чељади осврћао, јер сви прави Црногорци знају за часну и херојску историју мојих предака, али, пошто су те клевете вршене и понављане и у самом Парламенту у Београду, и како се није нашао ни један народни посланик, па ни из Црне Горе, да устане против тога неморала, са којим се вређа под заштитом посланичког имунитета једна од најстаријих и најзаслужнијих фамилија у Српству – то сам принуђен, поред низа оптужаба, које сам предао поводом тога суду, да једним кратким потезом, а на основу историјских докумената, илустрирам прошлост мојих предака, који су толике неизмјерне жртве дали за славу и величину Српскога Народа.

Још у XIII вијеку помиње се, као српски велможа у Фојници и у Југоисточној Босни, Страшимир Пламенац племенити Богустиновић. Кад је оно објавио свети Крсташки Рат у XV веку против султана Мехмеда II освајатеља Цариграда, Србије и Босне – угарски краљ Матија Корвин – син Сибињанин Јанка, и кад је краљ ударио с војском на султанову Босну, у тој се је војсци налазио као један од команданата и граф Иван Пламенац племенити Богустимовић, потомак реченог Страшимира Пламенца. Ова војска побиједи Турке и Босна буде ослобођена. Краљ Матија издаје на латинском језику у Будиму и својеручно потписује, једну повељу са грофовским грбом у бојама. У њој помиње графа Ивана, као господара оних истих крајева у Југоисточној Босни, које је имао као феуд његов предак Страшимир Пламенац племенити Богустиновић. Значи да смо били не само племићи – кућићи – прије и послије Косова, него да је граф Иван и овога пута остао вјеран на крвавим бојним пољима херојској традицији својих предака. Нема сумње, како је и босанска војска била у битци на Косову, да су узели учешће и ти моји претци, пошто су били још и тада племићи, а најближи су били са својом облашћу земљама државе кнеза Лазара.

Доцније пак млетачки летописац каже: стиже у граду Трогиру на челу многобројне властеле Босне и Херцеговине граф Иван Пламенац племенити Богустиновић, послије поновног заузећа Босне од стране Султана Мехмеда и послије пада Херцеговине. Летописац продужује, па каже: да је домаћи свештеник графа Ивана предао све документе ове знамените фамилије на чувању магистрату града Трогира: да ова фамилија потиче из Фојнице из Босне да се у зидинама цркве Свете Богородице у Фојници налазе и данас урезани грбови ове чувене фамилије; да је послије поновног заузећа Босне од стране Турака пријешла у Херцеговину, да отуда даје отпор Турцима, гдје је била добила за посјед град Благај са околним земљама; да је ова породица много задужила хришћански свијет (читај српски) у борби против Турака; и да је срећан магистрат, што може ову чувену фамилију убројати у своје патриције – у племство.

Кад је Венеција, крајем 15. века, водила борбу с Турцима ради Улциња, Пламенац је командовао са сувоземном војском, а Венецијанци – Млечићи –са флотом.

Република Млетачка – Венеција, уврстила је Пламеначку фамилију у своје велико племство са правима Конте и издала је овог фамилији, на основу тога, књажевски грб у бојама са описом истог. Карактеристика је на свима овим грбовима да ритерски штит, оклоп, круна књажевска и лав избија из пламена.

Доцније се ова фамилија појављује у Црној Гори. Једног члана ове фамилије бирају Црногорци у години 1526. за свога сердара.“

Даље, Јован у овом тексту пише о Пламенцима у Црној Гори. Текст је на читавим насловној и другој, и на дијелу треће стране „Балкана“.

Јован Симонов поријекло Пламенаца, дакле, везује за грофа Ивана Пламенца племенитог Богустиновића, чији је феуд био херцеговачки град Благај са околином. Још раније, први помен Пламенаца је у Фојници. Судећи по Јовановом лоцирању овог мјеста у југоисточној Босни и према породичним документима предатим магистрату у Трогиру на чување „да ова фамилија потиче из Фојнице из Босне“, ријеч је о градићу западно од Сарајева. Јован каже: његови преци племићи „најближи су били са својом облашћу земљама државе кнеза Лазара“, што упућује на село Фојницу код Гацка као далеку постојбину Пламенаца. „Фојница је настала бар деценију или двије прије него што се први пут помиње, 18. марта 1365. године“, пише на званичном сајту Општине Фојница, у Босни. Стећци у Фојници у Херцеговини, могуће, свједоче о њеној прошлости још од 12. вијека. У писму у „Балкану“, Јован пише: „Још у XIII вијеку помиње се, као српски велможа у Фојници и у Југоисточној Босни, Страшимир Пламенац племенити Богустиновић“.

Било како било, Крсто и ја, предвођени Блажом Шаровићем, посјетили смо прво Фојницу удаљену од Гацка двадесетак километара, њену цркву и гробље. Потом смо у Невесињу свратили до споменика пуковнику Новици Гушићу, легендарном команданту Невесињске бригаде, нашем Ђенералу. У Благају смо прво посјетили тамошњег дивног свештеника Александра Грчића. Он и његова попадија, која нас је тако срдачно дочекала, уз једну трочлану породицу, једини су Срби у овом градићу. Потом смо били на врелу Буне и на старом граду Благају, средњовјековној тврђави српке властелинске породице Косача. У повратку, у Невесињу нам је домаћин био Војо Гушић, ратни инвалид, наш добри Братац.

Текст и фото: 
Протојереј Јован Пламенац
ИН4С портал