20. мај 2011.
Апостоли су били ученици Христови које је Господ изабрао и послао их у свет да проповедају Јеванђеље (Благу вест) о доласку Царства Божијег на земљи. Христос је апостоле удостојио да познају и опитују тајне Царства Божијег непосредно, да би касније могли да снагом Духа Светога проповедају реч о Царству Божијем.
Света браћа Свети Кирило и Методије били су Грци (од оца Лава и мајке Марије, у Солуну). Ширили су писменост и хришћанство међу Словенима у Солуну. Названи су равноапостолним, јер су својим светитељством и равноапостолним делима показали да их је сам Господ послао међу Словене како би их јеванђелизовали и оцрквенили. Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Кирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Свете Софије (цркве у Цариграду) и учитеља филозофије на цариградској високој школи.
Они су били ученици Светог Фотија цариградског који је поред светог живота поседовао и велико образовање. Света браћа су пре одласка на проповед међу Словене у Велику Моравску и Панонију, имали велике успехе у проповедању и мисионарењу међу Хазарима на острву Крим 860. године. Након овога одлазе међу Словене на проповед, а пре тога Св. Кирило је саставио азбуку (глагољицу), и превео је са грчког јеванђеље, јеванђелистар за богослужбену употребу, богослужбене одељке из апостола, литургију, псалтир и изабране службе црквене. Са теолошког аспекта много је битно да се разуме да су они пре свега били ученици Христови који су желели првенствено да оцрквене словенски народ (јер су Словени пре њиховог доласка били само формално крштени, али су задржали своје многобожачке обичаје). У том смислу треба сагледавати састављање словенске азбуке од стране Светог Кирила. Значи, Свети Кирило није начинио словенску азбуку само ради самих Словена и њиховог језика, већ да би тај језик и та култура била спона која води ка Господу Христу и Његовој Цркви. Они као истински учитељи Цркве трудили су се да Словени постану Божији народ, свети народ, који ће ходити у заповестима Господњим. Исто тако веома је битно да се нагласи да је и сам кнез Растислав познао истинитост православне вере која присаједињује Господу Христу, и зато је и писао византијском цару како би овај преко цариградског патријарха послао мисионаре који ће моћи да оцрквене Словене.
Потребно је живети са вером и по заповестима Господњим да би се схватило дело Свете браће. Веома је погрешно сагледавати њихово дело на основу неке касније епохе која може (а то бива веома често) да пројектује свој светоглед на њихово бесмртно и богоугодно дело. То је у данашње време национализам. Сагледавати светитељско дело Свете браће искључиво кроз призму национализма појединих словенских народа, веома је неправедно. Они су били послани од цариградског патријарха да би Словене, али и остале људе, приводили Цркви и Христу, тако када би их патријарх послао међу неки други народ они би са истим таквим жаром испунили равноапостолно дело.
Нама, наследницима Свете браће, остаје да живимо како нам је Господ оставио у наслеђе, Христовом вером и истинским животом по тој вери, и само тада ћемо бити способни да схватимо њихово равноапостолно дело. Без црквености и вере православне догађа нам се да се делимо на нације које су произашле од Словена, притом чинећи неправду Светој браћи тиме што њихово небеско дело присвајамо (није битно који словенски народ то чини) и сводимо на скучено „царство” национализма.
Но, да би дело Свете браће успело, велике заслуге има кнез Велике Моравске Растислав који је спознао истинитост православне вере и допустио Светој браћи да неометано врше своју мисију проповедања Царства Божијег међу Словенима. Наведимо, део писма које је написао византијском цару Михаилу III:
„Наш је се народ одрекао незнабоштва и обратио се у хришћанску веру, но ми немамо таквога учитеља који би нама на нашем (словенском) језику изложио праву Христову веру, да би и друге државе, видећи то, угледале се на нас. Зато нам, господару, пошаљи таквога епископа и учитеља: јер од вас (из Цариграда) исходи добри закон у све земље”.
Никола Станчић,
дипл. теолог
