Првих дана године 1827. кнез Милош је заповедио да се Свети Сава (14. јануара по старом, а 27. по новом календару ) светкује као највећи Божји угодник: дућани да буду затворени, нико ништа да не ради него сви људи да иду у цркву на службу. Београдски Грци, пошто у њиховом календару не пише да је Свети Сава тако велики светац, отворе своје дућане као на тежатнику, то јест као да је радни дан.

То се јави кнезу, и он 5. фебруара 1827. позове к себи у Пожаревац неколико одабраних Грка. Позвани претрну од страха мислећи да их чека велико зло. Али је кнез хтео више да их преплаши него да их каштигује:

– Ви Грци – рекне им он – засветисте и своје црквењаке и ми их све светкујемо, а нећете једнога Светог Саву Српскога, која сте вера ви, а?

– Океме, господар, ама не сме знале...

– А што ви њега једнога да не знате, кад ми знамо толике ваше, па чак и некаке Ћуриће и Удиће.

Грци слегну раменима и оћуте.

–  Сваки да однесете по оку воска цркви – рекне кнез – а од сада добро памтите кад пада Свети Сава.

Друге године још пре Божића београдски су Грци питали Србе

– Кад је дзаном, оно ваше Светло Сава, да идеме у црква, да опет не чује Кнез Милос…

Срби имају велики број светаца и велики број слава. Али један светац и једна слава се посебно издвајају. То је Свети Сава и школска слава, односно празновање и светковање Светог Саве као патрона школа у Срба.

И док није узет званично као заштитник школа и писмености дан Светог Саве 14. јануар (дан његове смрти у Трнову)  био је везан не  само за цркву него и за ученике и школе. Наиме у многим црквама су се сваке године тога дана на литургијама читала и помињала имена завештача и приложника за школски фонд из којег се плаћао учитељ и помагало сиромашним ученицима. Године 1827. бележи се почетак заснивања школске славе у Кнежевини Србији, када је Кнез Милош наређивао да сви у Србији празнују Светога Саву, којега је он још раније узео за заштитника школа. Многи сматрају да почетак школске славе у Срба у Крагујевцу прво, а за тим у Београду,  датира негде између 1817. и 1827. године, па се по том ширила и по другим српским школама и уопште у Српству.

Али законско утемељење школске славе дошло је десетак година касније  на предлог Атанасија Николића, професора математике, земљемерства и цртања,  ректора Лицеја у Крагујевцу. Он је Попечитељству просвештенија децембра 1839. упутио предлог „да определи патрона школског просветитеља Светог Саву кога ће убудуће празновати”. Са предлогом се сагласило Попечитељство просвештенија и обратило Совјету за решење и одобрење, додавши Николићевом предлогу и Крагујевачку гимназију јер су се оба „виша училишта” налазила у једној истој згради и била су врло блиска.  По том „саглашавању”, дакле, није се Светом Сави  учинила заслужена пажња, да буде заштитник и слава свих школа у Србији. Али оно што је пропустило Попечитељство просвештенија, учинио је Совјет. Он је уважио његову сагласност, па је дао још и свој додатак. Тим „совјетским додатком” уведено је прослављање по свима школама у Отечеству.  Совјетско решење потписано је 2. јануара 1840. године и гласи:

„Попечнтељству Просвештенија, Претстављеније Ректора Лицеума Атанасија Николића, достављено посредством Попечитељства Просвештенија Совјету Књажевства Србског, да се Србски Просветитељ Свети Сава изабере за патрона Лицеума и Гимназнје у Крагујевцу, уважио је Совјет, СТИМ ДОДАТКОМ  ДА СВЕТИ САВА ЗА СВЕ ШКОЛЕ  У ОТЕЧЕСТВУ НАШЕМ ПАТРОН БУДЕ  И

НАМЕСНИЧЕСТВО КЊАЖЕВСКОГ ДОСТОИНСТВА ОДОБРИЛО ЈЕ.

Одобреније ово саобштава се Попечнтељству Просвештенија ради званичног знања и употребленија.”

Решење су потписали Намесници Књажевског Достоинства: Председатељ Совјета, генерал-мајор, каваљер Јеврем Обреновић, член Совјета, полковннк Тома Вучић-Перишић, и Представник Књажевски, Попечитељ инострани дела, Аврам Петронијевић.

Оно је донето у Београд, где су се тада налазили намесници и централна власт. Совјетско решење о прослављању Светог Саве примило је Попечитељство просвештенија 4. јануара, па  је одмах идућег дана обавестило о томе београдског митрополита, ректора Лицеја у Крагујевцу и сва окружна начелства.

У Крагујевцу је те године одржана права школска слава. На прослави се певала једна друга песма „Пој Србе пој”, док се садашња химна „Ускликнимо с љубављу” пева неколико година од установљења школске славе. У Београду је те 1840. то  у ствари, била само славе цркве и митрополита.

Законом од 18. јануара 1841. одређен је Свети Сава као права школска слава, на тај дан морала су се у свим црквама помињати имена приложника на Школски фонд, а стање се тога фонда објављивало на скуповима, и, после, преко новина. То је чињено редовно до године 1855. када је „узакоњен” одређени прирез школски на сваку пореску главу (по осам гроша). После тога, прилози о Светом Сави нису били обавезни, али се обичај давања прилога и дарова месним школама још дуго задржао у Србији.

У почетку у Београду (осим Војне академије и Више женске школе) све школе (од основних до велике) о Светом Сави месиле су колач, кувале кољиво, и палиле свеће, као сваки свечар о своме Крсном имену. У Богословији се слава завршавала још 13. јануара, јер се 14. не би могло свуда доспети. У Великој школи водица се светила пред митрополитом, често пред кнезом, министрима и пред многобројним слушаоцима. По један од професора говорио је тада беседу о каквом научном питању, објављивана су имена оних ђака који су дали најбоље саставе за наградне теме, (светосавски темат), а понегде чињени су том приликом и знатни прилози за Фонд школски.

По другим школама тај дан је био згодна прилика не само да се укаже „поштовани спомен заслугама српског просветитеља и учитеља, него и да се учини које добро дело, било за школу и њене цељи, било за сиротне ђаке, било за учитеља”.

„По селима се у свакој школи меси колач, кува кољиво, а чини у цркви богомоља, а у школи се свети водица. Родитељи ђачки, тај дан, обично донесу јела и пића па у школи ручају, веселе се, и чине прилоге, по своме могућству,  на школску књижницу, на сиромашне ђаке, и дају даре учитељу, у име  захвалности за труд и бригу око деце њихове. Године 1875, у школи села Чумића, дано је, о Светом Сави, учитељу г. Совронију Радојичићу дара: 580 гроша у новцу, а ђачке мајке даривале су га са осам пара шарених, и девет пара белих чарапа, и са 10 убруса: а добио је и још неких других поклона. Овакви случајеви нису ретки.”

Од тог времена па и прве послератне, 1945. славила се школска слава и орило се ускликнимо с љубављу светитељу Сави… Прекид у прослављању Светог Саве, од пола века направили су они који су са зидова ђачких учионица, бина и приредби скинули Светога Саву и поставили слику јединог маршала у војној историји Срба, коме су певане песме и даване заклетве. Свети Сава је враћен у српске школе почетком деведесетих, а као озакоњена школска слава тек уочи нове 1992. године.

Данас се у свим школама слави школска слава на разне начине. Задржало се многа тога што је остало из времена првих прослава, као што су јело, пиће, посете разних званичника, здумбани говори, приредбе и слично. Можда више овај дан и ова слава треба да буду од ученика, за ученике и о ученицима. А старији да се запитају да ли нас је Свети Сава умудрио да више не лутамо на државном и просветном плану.

Момчило Павловић, историчар (Политика)