Часни оци, браћо и сестре добро вече. Благодарим организаторима скупа: „Солун: дијахронијска и светска културна престоница православља“ што су ми омогућили да говорим и да се обратим на овом цењеном скупу. Моја кратка беседа је посвећена односу Светог Димитрија, града Солуна са српским народом.

Осећам својеврсну недостојност да говорим о било ком светитељу посебно о једном светитељу наше Цркве који је јединствен и оригиналан. Свети Великомученик Димитрије је један светитељ који је успео у свом животу да стекне све дарове Светога Духа. Као што веома умесно примећује Свети Григорије Палама у својој беседи посвећеној Светом Великомученику Димитрију, у којој каже да је Свети Димитрије на један божанствен и чудесан начин утеловио у својој души све божанствене дарове и постао је на тај начин толико диван да не постоји на овом свету похвала која би на достојан начин могла да опише светост његове душе.

Ради се о чињеници да је Свети Великомученик Димитрије био у исто време: апостол, мудрац, учитељ, девственик, преподобан, частан, непорочан. Његова мученичка смрт је само плод његовог високог нивоа духовности.

О Солуну као сапрестонице Цариграда Византијскога Царства и његовог културног, археолошког и историјског наслеђа није потребно посебно да говорим јер свима је добро познато какво богатство крије у свом историјском памћењу овај предиван град који је одувек био циљ разних освајача. Тако су у седмом веку Словени, односно Срби покушали да освоје овај град али чудесном интервенцијом Светог Великомученика Димитрија нису успели да остваре свој циљ. Промисао Божји је одредио да наследници дела Светог Димитрија у деветом веку буду солуњани, Свети Равноапостоли Кирило и Методије који су проповедали јеванђеље Словенима и Србима и на тај начин Свети Великомученик Димитрије и град Солун био је и јесте за Србе њихова кућа у којој су богатили своје традиције у свим доменима људског стваралаштва и постојања.

Трагови Светога Саве

У том смислу видимо да је први Архиепископ српски Сава у 13 веку као што се наводи у његовом житију посећивао гроб Светог Димитрија, како би се укрепио и просветио. Такође боравио је у Солуну како би се учио типику Цркве, постао је и Архимандрит у храму Свете Софије. Траговима Светог Саве наставили су да иду сви српски владаоци из Династије Немањића у средњем веку који су се такође поред гроба и моштију Светог Димитрија просвећивали и налазили одговоре за изазове са којима су се суочавали. Ова духовна и културна сарадња изнедриће један феномен који је јединствен, а то је да су српски краљеви оставили на територији Грчке културну и археолошку заоставштину као и у другим земљама, на пример у Светој Земљи и по читавом Балкану. Ради се о привилегији коју ниједан други првославни народ нема по мишљењу Светог Владике Николаја Велимировића.

На пример, храм Светог Николаја Орфаноса у Солуну је у потпуности обновљен од стране Светога краља Стефана Милутина, конаци и зграде светогорског манастира Симонопетре су подигнути од стране Деспота Угљеше. Такође имамо саграђене од стране Срба и остале археолошке и верске споменике како на Светој Гори тако и у осталој Грчкој који су сачувани све до данас.

Што се тиче преводилачке делатности, видимо да су Срби из средњега века једни од првих који су преводили дела Светога Григорија Паламе на старосрпски језик и то веома успешно скоро савршено, по мишљењу госпође Ангелики Деликари ванредног професора средњевековне историје словенских народа на Аристетоловом Универзитету у Солуну.

И у данашњој ситуацији видимо да Срби настављају да сарађују са Грчком и са градом Солуном у многим областима људског живота. Што се тиче духовног живота и теологије, савремени светитељ Српске Православне Цркве Преподобни Ава Јустин Поповић оставиће нам у аманет да долазимо у Грчку како би смо се учили вери и богословљу Цркве. Тако су се у прошлости оствариле плодне сарадње теолошких школа Београда и Солуна углавном у области литургике. На пример, одређен број Срба студената били су ђаци блажене успомене чувеног професора литургике на Аристетоловом Универзитету Јована Фундулиса што је допринело да многи студенти на Православном Богословском факултету у Београду покажу велики интерес за проучавање различитих тема из литургике и богослужбеног живота Цркве. У Параклису на Православном богословском факултету у Београду трудом ученика професора Фундулиса који су у међувремену постали професори, до дана данашњега се држи светогорски типик. Везано за ову тему, достојне дивљења су речи бившег игумана светогорског манастира

Ивирон Василија Гондигакиса изговорене на једној његовој беседи на Православном богословском факултету у Београду: „Нема потребе да дођете на Свету Гору пошто имате Свету Гору на Православном богословском факултету у Београду“.

Такође епископ Жички Василије Костић имао је добре односе са блажене успомене Митрополитом солунским Пантелејмоном II тако да је учествовао 1966 године на празник Светог Димитрија како на литији тако и на самој светој литургији.

Храмови живога свеца

У Србији укупно имамо 130 храмова посвећених Светом Димитрију. У Пећкој Патријаршији параклис са десне стране је посвећен Светом Димитрију. Такође, имамо два града у јужној и северној Србији посвећене Светом Димитрију. На југу Косовску Митровицу и на северу Сремску Митровицу. Такође, манастир Велика Ремета на Фрушкој Гори је посвећен Светом Великомученику Димитрију. У Београду, исто тако, тачније на Новом Београду имамо новосаграђен предиван храм посвећен Светом Великомученику Димитрију.

Веома значајну улогу у побожности православних Срба игра крсна слава преко које се прослављају одређени светитељи Цркве као заштитници православних породица. Тако да православни Срби веома ретко славе имендане већ свака породица прославља једног светитеља као заштитника породице. У овом верском обичају и обреду Свети Великомученик Димитрије заузима високо место заједно са Светим Николајем Мирликијским, Светим Ђорђем Победоносцем, Светом Параскевом и осталим светитељима.

Можда најинтересантније што се тиче Светог Димитрија је његово чудо у рату у Босни и Херцеговини које је остало у сећању православних Срба. Године 1992 на дан Светог Великомучениκа Димитрија, започела је офанзива муслиманских снага на подручју Невесиња са циљем да заузму овај град. Око 40.000 муслиманских војника су се сконцентрисали како би остварили свој циљ насупрот само 5.000 војника Републике Српске. Међутим догодило се нешто што превазилази људску логику. У трајању од пет дана колико је трајао сукоб, Српски браниоци успели су да одбране град приморавајући муслиманске војнике да се повуку. Управо у тим данима догодило се чудо у храму Светог Великомученика Димитрија у Солуну. При смирају дана појавио се у храму један ратник са византијском ратном униформом и оружјем, уморан од боја, тако да су га малобројни верници са женом која је била црквењак упитали ко је. Он је одговорио да је Солуњанин и да је помогао православне Србе у Херцеговини који су тражили његову помоћ. Нестао је управо код моштију Светог Димитрија и цео храм се испунио благоухањем и миомирисом.

Друго чудо се догодило две године касније у истом периоду око празника Светог Димитрија 1994 године. Муслимански војници су се поново добро организовали за напад употребљавајући другачију тактику, дакле покушали су из свих праваца да нападну град посебно са задње стране одбрамбених снага са 1.000 војника, али без никаквих резултата. Повукли су се са огромним губицима. Поново је Свети Димитрије заштитио свој народ и приморао је непријатеље православља да се повуку посрамљени.

На крају беседе желео бих да изразим радост због чињенице да Срби имају духовне односе са Светим Димитријем и са градом Солуном и такође да изразим жељу да се ова сарадња и однос настави на корист оба народа. Вероватно већина Срба данас не посећује Солун из духовних разлога али верујем да као што је био случај са преподобном Маријом Египћанком која је отишла у Јерусалим не због своје побожности него из других разлога али је ипак на један чудесан начин упознала Христа и принела му покајање које се највероватније неће поновити у људској историји. Тако верујем да ће и Свети Великомученик Димитрије наћи начин да привуче својом благодаћу српске поклонике и све људе који се поклањају његовим светим моштима како би упознали Бога и принели му покајање. Хвала Вам на стрпљењу и љубави.

Никола Станчић др. теологије

На научном скупу у згради Скупштине општине Солуна - „Солун: дијахронијска и светска културна престоница православља“. 04.11.2024.