06. мај 2016.

Српска православна црква и њени верници славе дан светог великомученика и победоносца Георгија - празник познат у народу као Ђурђевдан.

Ђурђевдан је по броју славара у Срба на четвртом месту, док је пренос моштију Светог Ђурђа, Ђурђиц, на осмом месту по броју славара.

Празновање Ђурђевдана пада 6. маја, а Ђурђица 16. новембра по грегоријанском календару. Ђурђевдан је уједно крсна слава многих православних Срба и Рома, а, према народној песми, био је крсна слава и Краљевића Марка.

Ђурђевдан је међу највећим пролећним празницима. Према народном, обичајном рачунању времена, Ђурђевдан је полутар године: време се рачунало од и до Ђурђевдана.

Куће се ките врбом и зеленилом. Плету се венци од биља и лесковог прућа који се бацају на кућни кров или задену за капију и стајска врата.

Свети Великомученик Георгије родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.

Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.

Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин.

Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године.

Многа чуда дешавала су се од тада на његовом гробу. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.

Георгије је 494. године проглашен за свеца, од стране папе Геласијуса Првог (492–496).

Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане.

Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву".
Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.