08. мај 2016.

Манастир Свети Прохор Пчињски, смештен на шумовитим обронцима планине Козјак, на обали реке Пчиње, подигао је у 11. веку византијски цар Роман Диоген, у знак захвалности пустињаку Светом оцу Прохору Пчињском, који му је прорекао да ће постати цар. Светиња је кроз векове имала велики историјски значаj и често је бивала на мети освајача.

Говори овако за "Новости" игуманија Стефанида, подсећајући да Свети Прохор Пчињски потиче из овчепољског краја. О пустињаку се зна да је живео почетком 11. века, а још као младић отишао је у пустињу, прво у нагорички крај, а потом у планину Козјак. Једини човек, каже игуманија, који га је икада срео био је византијски цар Роман Четврти Диоген.

- Да није дошло до овог сусрета тада будућег цара и Светог Прохора вероватно никада не бисмо ни знали да је постојао један такав човек у овом крају. Свети Прохор је у самоћи, не видевши лице човечје провео преко тридесет година. Иначе, 11. век је време када је црквеност била тек у зачетку и врло је необично да се неко одлучи на тако тежак подвиг. Роман Диоген је као војсковођа ловио у Козјаку и том приликом, следећи рањену срну дошао до пећине где се подвизавао светитељ - говори нам игуманије Стефанида.

- Он му прорече да ће постати цар, што се убрзо и догодило. За време Диогенове владавине Свети Прохор му се јавља у сну и каже: "Ти си заборавио мене старца", након чега цар долази у Козјак и тражи пећину где су се првобитно срели. После дужег времена налази пећину и остатке светог оца, који се већ био упокојио - приповеда мати Стефанида.

Диоген тада заиста реши да подигне цркву у Старом Нагоричану, али када су дошли са намером да однесу његове мошти оне су остале као приковане за земљу. У томе су видели његову жељу да остане на том месту. Направљена је мала црква од речног камена и ту је положено његово тело. Око 200 година после тога, над том црквом је свети краљ Милутин подигао већу, коју су осликали познати сликари његове краљевске радионице Михаило и Евтихије.

Како подсећа наша саговорница, последња фаза градње манастирске цркве Светог Прохора је дело комита-четника, бораца за слободу од 1903. године у време игумана Владимира Протића.

Оно о чему се мало говори, и мало се зна у хиљадугодишњој историји ове светиње јесте период последњих 100 година њене историје.

- Територију коју је ослободила српска војска до 1878. године и одлуке Берлинског конгреса припојиле су Турској, тако да је бројно српско становништво на простору Старе и Јужне Србије остало у Турској. То је произвело такозавану Четничку акцију, од 1903. године, која је на површину изнела многе узвишене и велике карактере нашег народа. Међу њима посебно место заузима игуман манастира Владимир Протић. Прешевској кази Косовског вилајета, све до 1912. године припадао је и манастир Светог Прохора Пчињског. Док су конзулат у Скопљу, као и Митрополија водили дипломатски рат са царевином, дотле се народ на терену сам организовао. У жаришту отпора био је манастир односно његов игуман Протић - прича нам игуманија Стефанида.

Године 1915. после повлачења наше владе и армија преко Албаније, бугарска окупаторска војска је дошла у манастир и том приликом на планини Рујан убила оца Владимира Протића и његову сабраћу јеромонаха Арсенија Николића и свештеника Јована Поповића.

Отац Владимир је сурово мучен, одсецани су му делови тела и још жив поливен је гасом и запаљен. Рука једног од њих је нађена у стомаку другог свештеника. После њиховог страдања, манастир се споро опорављао, али Свети Прохор је пружао утеху страдалном народу овог краја - тврди игуманија.

Светиња на крајњем југу Србије привлачи велики број верника. У њој сада живи сестринство од двадесетак сестара. Њихов живот односно служење овој светињи тесно је повезано са народом и судбином овог краја.

Конаци

Комплекс манастира Светог Прохора чине јединствени конаци који су, после Хиландара, највећи у Српској православној цркви.

Такозвани Северни конак је подигнут далеке 1832. године, док је такозвани Врањски конак саграђен 1859. средствима врањских и кумановских еснафа.

Конак који је 2014. године пострадао у пожару, познат као Краљев конак, подигао је краљ Петар 1912. године, у периоду када је Србија водила ослободилачке ратове.

Он се по стилу разликују од осталих конака, јер је грађен у стилу градске архитектуре тог времена, док су остале грађевине рађене у јужњачком стилу.
(Вечерње новости)