29. октобар 2016.

Записи са Косова и Метохије

Тражећи оне речи које немам отпочињем нови запис са Космета. Завиријућу у она јутра која настају тамо. Где се изворишта огледају. Тамо; где је род рођен. Оно парче неба које се на земљи види. Поље, равница недогледна и недохватна. Неухватљиви врх(ови) који се под сводовима свете Пећке Патријаршије опипају голим рукама попут благодати која се шири.

Да ли се све то може обухватити, подржати правим речима и реално пренети приказ? Где ми је тај путопис којег увек изнова „усликавам“ и све мислим, одлете која реч и мисао док загледан тражим знакове од Призрена до неба?

Попут ранијих искустава, укључени у походе Независне асоцијације студената „Сви за Космет“, већ девету годину организује се посете српским светињама и енклавама на Косову и Метохији.

Даривањем помоћи, поклона, потребштина нашем живљу у јужној српској покрајини несебичним и надљудским залагањем Зорана Ћирића који марљиво и предано с пуно љубави организује све детаље везане за пут. У новим наметнутим околностима не мења се парола: Нема предаје.

Групи од око 80 ходочасника из Београда, прикључили су се и чланови „Споне“ из Скопља, у раним јутарњим сатима након Литургије у храму манастира Грачаница. Група је претходно обишла Прилужје, Косово поље и Газиместан.

У тим просторима наше духовности обитељима, атарима села са отвореним авлијама, ливадама на којима се огледа почетак и крај, кафићима, виноградима, воћњацима, улицама, засеоцима, осликава се неки сасвим други ток дана.

У Грачаници је уручена велика помоћ што мештанима што организацији Мајка девет Југовића која ће помоћ распоредити живљу по осталим селима у околини. Спортску опрему добили су и млади мештани Старог Грацка.

Обилазимо Липљан. Црква из 14. века посвећена св. Мученицима Флору и Лавру. На, као и увек, надахнуту беседу оца Срђана не може се остати равнодушан. Јер, једно је незнање и заборав, али речи сву дубину предања носе и тешко је додржати на плећима.

Док сабирамо и пресабирамо утиске, податке, бројеве, имена, већ смо на путу - Призрену у сусрет. Богородица Љевишка нас дочекује. Нестварни призори помешани сетом, тугом, запрепашћењем. Још с тешким траговима скрнављења вандала, огарављени ватром злотвора у вражјем пиру мржњом помахниталих пиромана - зидови светиње говоре.

Говор светиња

У Св. Архангелима надомак града, игуман о. Михаило нас дочекује, захваљује што не заборављамо Космет. А Капела одише благодаћу.

У Зочишту бденије. Група коначи у Великој Хочи, а ми одлазимо у дом Радића у Ораховац. Башта рајска, памти стихове и песму, али је ноћ глува. Кроз измаглицу посматрамо ту једино, преосталу нашу улицу и разазнајемо тиху језу као завесом да је спуштена. Пригушено улично осветљење силину знаковности појачава. Из продавнице излази пар младића, пратећи нас ћутке знатижељним погледима. И ми смо немоћни да коју реч промуцамо. Док се пристигла помоћ распоређује, и ракија за добродошлуцу, по старом обичају је већ насута. Опојни мирис домаће кухиње, сарма...

A, и „мезе“ као предјело је – појачано. Баш онако, као и увек када се у у дому искреног дочека, увек „најеш и напијеш“ и пре главног јела. Размењујемо животна искуства подсећамо се старих тема. Храбри и радује што се у очима домаћина огледа та чврста вера и непоколебљивост опстанка и поред свих недаћа до у бескрај неизвесности.

Слични обриси и кроз свеже јутро рано. Хитамо на Литургију у Високе Дечане. Небо на земљи. Осећање будућности. Време не игра никаву улогу. Избрисана категорија. Тек након службе коју је служио отац Петар, нижемо присабрана сва запажања клањамо се Светоме краљу Стефану Дечанском и одлазимо у Пећку Патријаршију.

Може ли се ограничити, „лимитирати“, уоквирити тај непоновљени поглед на прилазу току реке Пећке Бистрице, густе облаке између стена, недогледну клисуру. Можемо ли те давнине прибележити, све редом обухватити, и реалан бити у опсиу свега виђеног, доживљеног, упамћеног... Као да се увек изнова нуди та слика, та нестварност светости првих Архипекопа, Духовника који тамо почивају. Огледа се светлост и поред таме свих векова ропства.

Наша сапутница је и Милица Шупић. Она је пореклом из Клине. Те, тешке 1998. њена се породица одселила. Милица је имала свега шест година. Мало се чега сећа. Памти, каже, брдовити крај Клине, „а ту смо и прошли“. Крштена је, вели, у Девичу, где је сада стигла након свих година искушења. Њени сада живе у Никшићу...

Трагови нељуди

Залазимо дубље у метохијска села. Густа прашина се подиже узаним путем који води ка манастиру Будисавци. Около трагови нељуди, остаци урушених спаљених српских кућа. Кроз шибље упијам сваки видљиви траг са згаришта некадашњих домаћинстава. Помешаност осећања не престаје...

Затим Осојане. Тај непоновљиви прилаз. Прелаз из омеђаних високих ограда у село мирно са првим кућама Срба где се ракија пече. Србицу заобилазимо.

У Девичу се поклањамо Св. Јоаникију. У сумрак крећемо из, и у рату и у „миру“, озлоглашене дреничке шуме где јези мирис осетиш.

Којим речима да напишем благодат настајања и нестајања, избројаних дана које реалност карактерише, а не броје се, као да не постоје.

Не могу их свести да сам у тим и таквим данима обилазио колевку. Лаже нас стихија времена...Таштина нам се под скуте ушуњала. Негујемо је, док нам мошти, и светиње показују Лазарев пут.

На том изворишту почивају мошти свих наших Владара, Архиепископа...Духовника...

А (Косово) поље опија, душу гости. Супротност осећања је подразумевајућа. Шта је оно изгубљерно? Шта добијено, какви су знакови у тој колевци, умемо ли да читамо?

Слике које око види, могу ли пренети...Векове које над главом тутње. Појање и сусрети са људима... У Ораховцу. Тишине у Девичу. Крв бруји у нама. Не стаје. О лози виноградској можда некад другде. Шта значе ти сусрети са нашим људима тамо? Када дођемо, како описати ту радост коју они осете, захвалност коју указују. Сузу не може никаква сила да заустави. Ток Бистрице пратим, у Љевишкој поезију неба читам стиховима урезаних у души...

Милутин Станчић

Фото: Биљана Видоевска