31. октобар 2012.

Октобарска књижевна радионица "Споне" посвећена поезији Владислава Петковића Диса организована у Културно информативном центру Срба у Македонији (у скопском Бизнис центру Палома Бјанка), махом из читалачког угла осветлила је део тајни непролазних вредности дела овог вредног српског аутора који је стварао пре једног века.

Модератор Трајче Стамески асистент скопског Филолошког факултета „Блаже Конески", са осећањем мере за представаљње Дисовог дела учесницима на радионици, обазривим приступом је описао сву проблематичност обрађивања и анализирања поезије. Посебно оне коју је стварао Дис.

Истакавши да је и обрада Дисове поезије у Спони плод успешног окупљања „у кружоку" за анализу вредних дела српске књижевности, пре свега захваљујући Милутнину Станчићу који успешно води и иницира радионице у Центру. А, како је оценио Стамески, Владислав Петковић Дис је аутор који је несумњиво веома важан за српску литературу, са неизбрисвим трагом, данас исто тако врло читан, иако је стварао пре једног века.

Стамески је најпре укратко изнео најбитније детаље из Петковићеве биографије, са освртом на кратак животни и стваралачки век, трагично окончан у 37. години.

У том уводном делу пријемчиво је представио Дисово стваралаштво, најпре кроз Утопљене душе, затим преко збирке Ми чекамо цара, која је код тадашње критике доживела тотални дебакл.

То се посебно односи на грубе, како је оценио Стамески - оцене и бруталну критику Петковићеве збирке из пера угледног Јована Скерлића. У критици насловљеној „Лажни модернизам у српској књижевности", у доброј мери је допринела да Дис остане са карактеристиком контроверзног писца, рекао је модератор. Но, иако сасвим сигурно није био контроверзан, Дис јесте остао усамљен, „као какво острво које се после плиме поново појављује".

- Скерлић у Дису препознаје деструктивни елемент, који руши традиције српске књижевности. То се види и из наслова Лажни модернизам у српској књижевности. Међутим, напад некада изазива контраефекат. Скерлићева критика је направила од Диса контраверзног аутора, али је самом критичару била и нека врста самоубиственог акта.

Стамески је даље дочарао величину и значај појаве „страшне генерације српских модерниста". Епохе и правци јављају се као негација старих. Модерна пак прави спрегу са романтизмом.

- Модерна је посебан правац. Тежи субјективитету. Знамо да су романтичари били изузетно осећајни људи, који су проживљавали ту светску тугу. Ту осећајност имамо и у модернизму. Једно опште разочарење, истакао је Стамески, додајући да све оно што је наследила Модерна из романтизма за Диса практично не важи. Иако аутор има све те емоције, разочарење, исти поглед на свет, као што каже Скерлић, непрестано посматрање самог себе, вољење мрачних и страшних слика, али је све то представљено на личном плану.

У радионици су истакнуте три песме Можда спава, која по оценама спада међу најбоље песме српке поезије, затим Тамница и Нирвана. Прочитана је песма Тамница и обрађивана та космогониска димензија, то је прва песма једна врста манифеста.

У расправи је Дејан Сиљановски указао на закаснело препознавање значаја Дисовог дела у српској књижевности. Он је подсетио на речи Милоша Црњанског о Дису - који је кроз цитат Иве Андрића констатовао „Тек се мртвом вуку мери реп", разабирајући питање ко је песник, а ко није. Истовремено је говорио и о сагледавањима да је паралелно како је надреализам захватао Француску у исто време био и у Србији...

Било је речи и о тим дометима у време комунизма о Кочи Поповићу министру војном, о траговима образованих људи у тим интелектуалним круговима датог времена.

Слађана Мартиновић је подсетила на неке недовољно описане детаље из кратког живота аутора, поделивши одушевљење Дисовом поезијом независно од изоштрености погледа „упућенијих" и несавршене књижевне контуре.

Својеврсну одбрану ведрије стране Дисове поезије и његове светле песничке поруке у српској књижевности изнела је Снежана Ивић Колевска, захтевајући да се за крај радионице још једном прочита предивна песма Можда спава. И, веома надахнуто ју је казивала. Тиме је замерила општем становишту у радионици и критици да је Дис био мрачан и атипичан аутор за модерну.

Модератор Стамески је успео са становишта теорије литературе да укаже како се не тиче живот човека и какав је он био као личност, већ се расправља само о делу, „јер ми и немамо јасну представу како је уопшште изгледао Дис..."

Милутин Станчић је у песми Нирвана пронашао сан без снова, становиште Владислава Петковића Диса које се гради на основама преласка из бића у небиће, одлазак у смрт, нешто што је, како је објаснио, супротно од становишта телогије, есхатологије, што је у неку руку и помањкање критике Скерлића које не досеже ове димензије...

Бол и слава..

На радионици је кроз одређене примере употпуњена симболика боја очију која је доста присутна у изразу Диса од детињства до сазревања и одсјаја у звездама које су све даље...

Милутин Станчић се делом осврнуо и обухватио и ангажовани траг патриотске ангажоване поезије Владислава Петковића Диса посвећене ослободилачким ратовима и циклусу Крвави дани, затим Бол и слава...Подсећањем на подударност тих погледа у светлу стогодишњице Првог балканског рата и славне Кумановске битке, Станчић је приметио да ове песме иако можда несавршене у песничком надахнућу, без јаке форме, лингвистике... за сваког Србина ипак имају посебан значај и својеврсну поруку...

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

 

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.