очетком јесени 1915. над Србијом су се надвијали мрачни облаци. Док су се на Сави и Дунаву прикупљали војници Централних сила, са истока су вребали Бугари. Постављало се питање како изаћи из тешке ситуације. Намера за превентивни удар на Бугарску, после објаве њене мобилизације 21. септембра, није одобрена од стране Антанте. Питање је и да ли би тај потез био опортун, с обзиром на то да су се аустроугарски и немачки војници већ груписали у Срему и Банату. Напад Србије би само убрзао њихов прелаз преко река. На другој страни, дипломатски притисак у Атини за улазак у рат није успео и Грчка је остала неутрална. Једину утеху и могућу помоћ представљао је почетак искрцавања француских и британских експедиционих трупа у Солун.

Централне силе кренуле су у напад на Србију 6. октобра, а осам дана доцније придружила им се Бугарска. Српска војска се повлачила, пружајући снажан отпор двоструко надмоћнијим снагама непријатеља. Наде да ће јој савезничке снаге са југа енергично потпомоћи брзо су се изјаловиле. Велика Британија није била заинтересована за велику акцију на Балкану. Француске јединице јачине 40.000–60.000 људи, које су ушле у борбу крајем октобра, биле су недовољне. Врућ кромпир су западни савезници гурали у руке Русије, тражећи њену десантну операцију против Бугарске. Услед немогућности поморског искрцавања на црноморску обалу у јесењем периоду и дужине пута од руских северних лука до Балкана, једина солуција састојала се у удару на „неверног саплеменика” преко румунске Добруџе. У Букурешту су, међутим, одбили ангажовање или давање дозволе за пролазак војске кроз њену територију.

У међувремену, бугарска војска је пресекла везу између српских трупа и савезничких експедиционих снага. Покушаји пробоја са обе стране током новембра нису успели. Француске и британске јединице до средине следећег месеца повукле су се у Солун. Србија је дефинитивно остала сама на фронту против надмоћнијег противника, али са снажном вољом да не капитулира и избегава одлучујућу битку. Поруке и подстицај у том смеру добијала је и од савезника. Основна идеја водиља у наређењу за повлачење преко Црне Горе и Албаније 25. новембра налазила се у тежњи за очувањем државног континуитета и остварењем националног програма.

Прелаз владе, органа државе, војске и избеглица преко беспутних планина показао се као врло тежак, услед недовољног и неправовремено организованог снабдевања. На хиљаде људи нашло је смрт од хладноће, глади и куршума локалних банди. Помоћ у исхрани, прихвату и реорганизацији српске војске на јадранској обали очекивала се од Антанте. Показало се пак да Италијани, угрожени од аустроугарских подморница и бродова, нису у стању да испуне поверени задатак. Јединице српске војске су почетком децембра почеле да пристижу у Албанију, где су се суочиле са недостатком хране. Из свог привременог кабинета у Скадру са поломљеним прозорима, у капуту и са капом на глави, председник српске владе Никола Пашић упозоравао је савезнике да је опасност од непријатељских подморница далеко мања него „од глади која настаје”. Решење је услед британске незаинтересованости нађено у доброј вољи Француске да пошаљу ратне лађе као заштиту италијанских транспортних бродова.

Са француске стране дошао је и предлог да се српска војска реорганизује на Крфу. Савезничка прегањања у вези с начином транспорта и италијанска условљавања у вези с лукама за укрцавање, мотивисана политичким разлозима, успорила су процес, у тренутку када је због капитулације Црне Горе постојала опасност од аустроугарског напада на исцрпљене србијанске јединице. Није постојао ултиматум Русије државама Антанте да ће раскинути савез, као што се често чује. Али цар Николај Други је 19. јануара 1916. године, упоредо са напорима руске дипломатије, у личном писму француском председнику и британском краљу, захтевао да се „хитно спасе та храбра” војска. Након тога, евакуација и снабдевање храном српских јединица нагло су се убрзали. Око 150.000 њених војника до марта исте године налазило се на сигурном. Пашић је приликом евакуације бродом рекао руском посланику Григорију Трубецком: „Да, изгубили смо све, али смо Србији сачували образ”; чиме је одсликао суштину судбоносне одлуке да се не капитулира.

После војног слома крајем 1915. године Србија се нашла под окупацијом. Велики део њене територије Немачка и Аустроугарска су препустиле Бугарској. Аустроугарска je у областима под својом окупацијом основала тзв. војни гувернман. Многи становници тих крајева хапшени су, вешани или интернирани по логорима широм Хабзбуршке монархије, где су владали врло тешки услови живота. Земља је систематски привредно експлоатисана, што је изазвало несташицу животних намирница и гладовање. Упоредо је над културним добрима вршена пљачка. У бугарској окупационој зони, под претежно војном управом, спровођена је насилна бугаризација, праћена злочинима и депортацијама свештеника, учитеља, интелигенције и угледних људи у Бугарску.

Српска војска, краљ, регент, влада и Народна скупштина налазили су се у изгнанству. Највећи број војника опорављао се на Крфу, који је постао и привремено седиште владе. Након реорганизације, српске јединице су почетком пролећа 1916. постепено пребациване у околину Солуна. Добивши од савезника опрему и наоружање, током лета заузеле су положаје на Солунском фронту, на коме су главнину снага чиниле француске и британске трупе. Већ у августу српска војска била је изложена бугарској офанзиви и имала је прве окршаје након повлачења из земље. Руски успеси на Источном фронту и улазак Румуније у рат на страни Антанте подстакли су савезничку контраофанзиву у септембру. У њој су српске трупе играле битну улогу, истакавши се у веома тешким бојевима код Горничева, на врховима Кајмакчалана и луку Црне реке. Заузеће Битоља у новембру имало је за велики стратешки и, за Србе, симболички значај. Представљало је први комад ослобођене отаџбине. Упркос вољи да се операције наставе, офанзивне операције савезничких трупа су замрле. И дотад веома проређена српска војска поднела је у овим операцијама озбиљне губитке.

Како се територија Србије налазила под окупацијом, једини начин да се редови српске војске допуне било је скупљање добровољаца међу Србима и другим Југословенима, исељеницима из Америке и, нарочито, заробљеним припадницима аустроугарске армије у Русији. Настајање „нове српске војске” одобрио је и потпомагао цар Николај Други, те руски војни врх. Постојање великог интересовања међу заробљеницима, претежно Србима, довело је до стварања Прве српске добровољачке дивизије. Са Крфа је за потребе јединице послата група официра, на челу са пуковником Стеваном Хаџићем. Заједно са руским и румунским трупама, Добровољачка дивизија је узела учешћа у крвавим биткама против бугарске војске у Добруџи током јесени 1916. године. Прилив добровољаца мотивисао је српску владу и војни врх да у Одесу пошаље нову групу официра, од којих је формиран штаб Српског добровољачког корпуса. Генерал Михаило Живковић, командант јединице, врло брзо се суочио са проблемима изазваним масовним слањем свих заробљеника Југословена. Са регрутима Хрватима и Словенцима долазило је до размирица, па и отворених сукоба, који су утицали на јединство Корпуса.

Српска влада је у емиграцији, и више него пре ње, наставила са пропагирањем својих ратних циљева пред савезничким политичарима и јавним мњењем, укључујући у то све активније избегле српске интелектуалце. Премда је у материјалном погледу готово сасвим зависила од прилично великодушне подршке великих савезника, влада Николе Пашића је настојала да на политичком пољу, следећи наравно њихове стратешке одлуке, сачува самосталност деловања. Посете Пашића и регента Александра савезничким престоницама доприносиле су томе. Међутим, дипломатски домашаји избегличке владе једне мале државе нужно су били ограничени. Она није могла учинити ништа када се радило о већим интересима савезника. Иницијативе за снажење Солунског фронта, које су ишле у корист Србије, нису успевале због противљења Велике Британије. Није се водило рачуна о српским националним циљевима ни када је Румунија у августу искористила обећање за добијање огромних територија, између осталог и Баната, за улазак у рат.