Било је рано фебруарско јутро пре тачно 82 године. Над Бањалуком се тог јутра надвила несрећна судбина, чији ожиљци до данас нису зацелили. Напротив, као да с годинама бол и сећање на невине цивиле и децу постају све интензивнији.      

Нацистичке снаге тадашње Независне државе Хрватске (НДХ) извршиле су 7. фебруара 1942. покољ над Србима у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и у руднику Раковац. У мукама је тада скончало најмање 2.300 људи, међу којима 551 дете.

Бестијалност тог, као и других усташких злочина, огледала се у томе што је истребљење Срба на овом делу тадашње НДХ урађено без испаљеног метка. Убијани су хладним оружјем – секирама, ножевима и крамповима. 

Свирепи злочин спроведен је под командом натпоручника Јосипа Мишлова и фра Мирослава Филиповића из „Тјелесног здруга Анте Павелића” уз помоћ бањалучких усташа.

„Побрините се одмах за тајни покоп поубијаних Срба. Одстраните по могућности одмах све трагове”, гласио је телеграм из загребачке команде „Усташке надзорне службе” с ознаком „тајно”. 

Први споменик жртвама овог покоља подигнут је 1965. године, а од 1991. сваке прве недеље пре годишњице страдања служи се парастос у насељу Дракулић.

„Дракулић треба да буде место, не сећања, већ нашег памћења шта су Србима овде урадили”, рекао је председник РС Милорад Додик на меморијалном окупљању одржаном у недељу у Дракулићу.  

Усташки покољи у бањалучким насељима били су припрема за напад на Козару у лето 1942. и увод у покушај потпуног истребљења Срба у НДХ.

Мржња која се манифестовала кроз бестијалности злодела усташких злочинаца обележје је и осталих бројних стратишта широм тадашње НДХ где су убијани и истребљивани Срби, а не само система јасеновачких логора, где су у мукама скончале стотине хиљада људи. 

Усташе су тог 7. фебруара дошле у локалну школу. Убијени су сви ученици који су тог дана били на настави.     

„Не знам због чега су после многи приповедали да су децу која су тек прогледала убијали ножем који се звао бод, усташки бод, тољагама, секирама, вилама, бајонетима, а највише металном куглом на дрвеној дасци. Ја то не могу да посведочим. Ја се само сећам њихових очију које су милост искале. Очију у којима је био страх, вапај, ужас, умирање...”, детаљ је из књиге „Прича која лута светом” професора Тихомира Левајца, у којој су кроз наратив учитељице убијених малишана испричана дешавања тог 7. фебруара.  

ПОЛИТИКА