То је животна прича Златиборца Радоја Жунића, у Великом рату овенчаног Златним орденом Карађорђеве звезде с мачевима и Златном медаљом за храброст „Милош Обилић”. О њему (као и о многим другим знаменитим личностима пореклом из овог краја) пише Милисав Р. Ђенић у „Биографском лексикону Златибора”.
Радоје потиче из земљорадничке породице Милисава и Полексије Жунић из Криве Реке. У овом планинском селу се родио 15. јуна 1885. године.
„Рано је напустио родитељски дом и отишао у Шабац, где се прихвата тешког шегртског посла у једној трговинској радњи. Уз мукотрпан рад и многа одрицања успева да отвори своју радњу и постане трговац”, пише о Жунићу у „Биографском лексикону Златибора”.
А онда се заратило: прво у балканским ратовима за слободу неослобођених крајева Србије, потом у Првом светском рату за одбрану своје земље. Млади трговац Радоје, који је у војсци био артиљерац, није ни слутио да ће седам младалачких година провести на крвавим ратиштима: „Одазвао се позиву отаџбине и 1912. кренуо у рат као нишанџија прве батерије Дринског пољског артиљеријског пука другог позива, са својом јединицом прошао седмогодишњи пут.”
Грмљавина топова ледила је крв у жилама свуда где се у ратним сукобима Радоје Жунић затекао. Али он није страховао, на непријатељске нападе је прецизним погоцима умео да узврати. Упамћено је и у књизи описано његово јунаштво у првој години Великог рата.
„Током једне борбе на Дрини 1914. показао је изузетну храброст. Видео је да се непријатељска пешадија брзо приближава и подилази његовој батерији. Артиљерци нису имали пушака да се супротставе па је настала пометња. Захтевано је да се употреби запрега и напусти положај. Али храбри Радоје одлучује да се супротстави непријатељу. Уследила је снажна, убрзана паљба картечом, трајала је све док није стигла чета наше пешадије. Златиборски Танаско Рајић одбранио је своје топове.”
Жунић је са својом батеријом бранио пешадију и приликом повлачења у јесен 1915. године. „Штитио је све до Пећи, а даље се није могло. Плакао је када су топове морали сурвати у Бистрицу. Касније је у Микри код Солуна примио нове француске топове са којима се борио до краја рата.”
Седам ратних година Радоје је тако прегурао и по ослобођењу кући се вратио. Поново се трговине прихватио, прво с променљивом срећом. А како су године пролазиле лошије му је ишло у послу. Није био успешан и сналажљив у трговини као у рату. У време економске кризе све слабије пословање доводи га до банкрота.
„У војном досијеу Радоја Жунића стоји: Не поседује никакво имање, нема кућу, не плаћа порез јер не ради. Постао је пуки сиромах. Са супругом Аницом, рођеном Белић, живи са 100 динара, које, по решењу Команде Дринске дивизијске области, прима на каси првог понтонирског пука.”
Тако је у граду на Сави, закључује Милисав Р. Ђенић, остала само тужна прича о витезу са златним орденом и пропалом шабачком трговцу. Под Златибором га и сада помињу – једна улица у Кривој Реци носи име јунака Радоја Жунића.
ПОЛИТИКА
