Пре 33 године мало је ко веровао да ће се заиста догодити рат у бившој Југославији и да ће трајати пуне четири године. Први пуцњи одјекнули су 27. јуна 1991. године у Словенији. Био је то почетак десетодневног оружаног сукоба и показало се и нестанка СФРЈ. Из Словеније рат се пренео на Хрватску, затим и БиХ, а на крају и на Косово.
Генералштабном пуковнику Живомиру Р. Подовцу, у то доба начелнику Генералштаба задуженом за морал, ни данас није сасвим јасно како се сукоб словеначких „територијалаца“ и регуларних припадника ЈНА тако брзо заборавио и остао у дубокој сенци доцнијих збивања у осталим бившим југословенским републикама. Он се дуго бавио овом темом и истражујући по војним архивама дошао је до закључка да је државно руководство Словеније прво запалило пожар грађанског рата, а да је остало по страни од свих врста кривичног гоњења међународног Суда у Хагу. Иако су се тамо нашли и хрватски генерали, бошњачки, албански, и српски у највећем броју, словеначки руководиоци су „амнестирани“ било какве одговорности.
На основу својих истраживања пуковник Подовац описао је начине на које су мучени и малтретирани војници на одслужењу војног рока српске, црногорске и македонске националности, али и породице војних лица, као и приiпадника ЈНА на служби на тим територијама, а сачинио је и списак логора.
Ради илустрације наведимо неколико примера:
„Логор у напуштеном руднику Дол при Храснику, заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), војнике на одслужењу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима, побуњеници довозе камионима фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у рудничке лифтове, спуштају у окна пуна воде, прашине и гасова и ту остављају. Лица „на обради“ трпају у напуштене прљаве просторије, са бетонским подом, по 150 (!!) особа у простор величине 14х6 метара, без воде и хране, ћебади за спавање! Одузимају им све: новац, накит, лична документа, говорећи „држави (!?) која ратује са другом државом, требају средства за рат“.
Логор Крањ: око 40 војника ЈНА раздвојили по националној припадности, у један угао Хрвати, у други Шћиптари, у трећем Срби, Македонци и Црногорци. Онда је настало садистичко иживљавање над младићима (19-20 година старости!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили моткама, бејзбол палицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шутирање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ војника како ће их ноћу клати! Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу места! Ненаоружане убијали метком у потиљак. Посебно зверско убиство једног цивилног лица на служби у ЈНА и једног војника, српске националности! Војницима Хрватима, Муслиманима и Шћиптарима су дали карте за пут, цивилно одело и пуштили кућама.
Скидали војнике до гола, па им за 10.000(!) динара продавали дроњке цивилне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући начин да заради. Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Аушвиц и Дахау, војницима српске, црногорске и македонске националности прегледали и вадили зубе под позлатом (два војника дала писане изјаве).
Војници, ухваћени на превару, свучени у пиџаме, мучени, а потом утоварени у теретне вагоне за Београд, уз натпис „Стока за Србију“. Вагони су прикачени за међународни воз Љубљана-Београд. Срећни што су уопште живи, примирили су се док нису стигли у Београд. Виком су дозвали железничаре који су отворили вагоне. Војници су прошли вишемесечну тортуру у логорима. Део Србијанаца (Срба, Мађара и Муслимана), до куће је стигао преко Мађарске. Такође су били ухваћени на превару, мучки, у време примирја. Према сведочењима војника, на подсећања о улози Срба у спашавању Словенаца у Другом Светском Рату, презриво би одговорили: „То је било за тада ово је сада!“, уз погрдне псовке. Исто је говорио и „први председник независне дежеле“ Милан Кучан, који је на питање новинара признао да је лично био прихваћен у селу Заклопача код Краљева, а део фамилије у Новом Селу код Врњачке Бање. После одлуке Владе СФРЈ о повлачењу ЈНА из Словеније, састави су премештени у Хрватску и Босну и Херцеговину, а само мањи део у Србију. Тиме је „словеначка ратна епопеја“ завршена.
– Оваква и још тежа поступања била су масовна. Наређивао их Јанша и његови „команданти“, министар унутрашњих послова, а одобравао Кучан и његови сарадници у политичком и државном врху. Тиме су тешко повредили: члан 3 Женевске конвенције 1-4 из 1949; Правилник о законима и обичајима рата на копну - прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте конвенције; одредбе Допунског протокола Женевске конвенције од 12.августа 1949. (Протокол II), одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и споразумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем црвених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање лекара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила...
Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним становништвом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем и физичким или менталним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вређање и гажење људског достојанства; недопуштене претње; повреде према рањеницима, болесницима, мртвим лицима, лекарима и санитетским транспортима, каже Живомир Р. Подовац и пита се може ли чланство у ЕУ некога рехабилитовати од осуде за ратне злочине?
ПОЛИТИКА