Пре 33 године мало је ко веровао да ће се заиста догодити рат у бившој Југославији и да ће трајати пуне четири године. Први пуцњи одјекнули су 27. јуна 1991. године  у Словенији. Био је то почетак десетодневног оружаног сукоба и показало се и нестанка СФРЈ. Из Словеније рат се пренео на Хрватску, затим и БиХ, а на крају и на Косово.

Генералштабном пуковнику Живомиру Р. Подовцу, у то доба начелнику Генералштаба задуженом за морал, ни данас није сасвим јасно како се сукоб словеначких „територијалаца“ и регуларних припадника ЈНА тако брзо заборавио и остао у дубокој сенци доцнијих збивања у осталим бившим југословенским републикама. Он се дуго бавио овом темом и истражујући по војним архивама дошао је до закључка да је државно руководство Словеније прво запалило пожар грађанског рата, а да је остало по страни од свих врста кривичног гоњења међународног Суда у Хагу. Иако су се тамо нашли и хрватски генерали, бошњачки, албански, и српски у највећем броју, словеначки руководиоци су „амнестирани“ било какве одговорности. 

На основу својих истраживања пуковник Подовац описао је начине на које су мучени и малтретирани војници на одслужењу војног рока српске, црногорске и македонске националности, али и породице војних лица, као и приiпадника ЈНА на служби на тим територијама, а сачинио је и списак логора. 

Ради илустрације наведимо неколико примера:

„Логор у напуштеном руднику Дол при Хра­с­ни­ку, заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), вој­нике на од­слу­же­њу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима, по­бу­ње­ни­ци довозе ка­мио­ни­ма фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у руд­ничке лифтове, спу­ш­та­ју у окна пуна воде, прашине и гасова и ту ос­та­в­ља­ју. Лица „на обради“ трпају у на­пуштене прљаве просторије, са бе­тон­ским по­дом, по 150 (!!) особа у простор ве­личине 14х6 метара, без воде и хра­не, ће­ба­ди за спавање! Одузимају им све: но­вац, накит, лична доку­ме­н­та, го­во­ре­ћи „држави (!?) која ратује са другом др­жа­вом, требају сре­д­ства за рат“.

Логор Крањ: око 40 војника ЈНА раздвојили по националној при­па­д­но­сти, у један угао Хрвати, у други Шћиптари, у трећем Срби, Македонци и Цр­ногорци. Он­да је настало садистичко иживљавање над младићима (19-20 го­дина ста­ро­сти!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили мо­т­кама, бејзбол па­лицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шу­ти­рање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ вој­ни­ка како ће их ноћу кла­ти! Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу ме­ста! Ненаоружане уби­ја­ли метком у потиљак. Посебно зверско уби­ство једног цивилног лица на слу­жби у ЈНА и једног војника, српске на­­ционалности! Војницима Хр­ва­ти­ма, Му­сли­ма­нима и Шћиптарима су дали кар­те за пут, цивилно одело и пу­ш­ти­ли кућама.

Скидали војнике до гола, па им за 10.000(!) динара продавали дроњке ци­ви­лне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући на­чин да заради. Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Ау­ш­виц и Дахау, вој­ницима српске, црногорске и македонске националности пре­гледали и вадили зу­бе под позлатом (два војника да­ла писане изјаве).

Војници, ухваћени на пре­ва­­ру, сву­чени у пи­џаме, мучени, а потом уто­ва­ре­ни у теретне ва­гоне за Београд, уз натпис „Стока за Ср­би­ју“. Вагони су при­ка­че­ни за међународни воз Љубљана-Бео­град. Срећни што су уопште жи­ви, при­ми­рили су се док нису стигли у Бе­оград. Виком су дозвали же­ле­з­ни­чаре који су от­­во­ри­­­ли вагоне. Војници су прошли вишемесечну тор­­туру у ло­горима. Део Ср­би­­ја­на­ца (Срба, Ма­ђа­ра и Му­слимана), до куће је сти­гао пре­ко Мађарске. Такође су били ух­­ваћени на пре­ва­ру, мучки, у време при­ми­р­ја. Према сведочењима вој­ни­­ка, на подсећања о уло­зи Срба у спа­ша­ва­њу Сло­ве­на­ца у Другом Светском Рату, пре­з­ри­во би одго­во­ри­ли: „То је било за тада ово је са­да!“, уз погрдне псовке. Исто је го­во­рио и „први пред­се­д­ник не­за­ви­с­не дежеле“ Милан Кучан, који је на питање но­ви­­нара признао да је лично био прихваћен у селу Заклопача код Краљева, а део фа­милије у Новом Се­лу код Врњачке Бање. После одлуке Владе СФРЈ о по­в­ла­че­њу ЈНА из Сло­ве­ни­­је, састави су премештени у Хрватску и Босну и Хер­це­го­ви­ну, а само ма­њи део у Србију. Тиме је „словеначка ратна епопеја“ за­вр­шена.

– Оваква и још тежа поступања била су масовна. Наређивао их Јанша и ње­го­ви „команданти“, министар унутрашњих послова, а одо­бравао Кучан и његови са­радници у политичком и државном врху. Тиме су тешко повредили: члан 3 Же­нев­ске конвенције 1-4 из 1949; Правилник о за­ко­ни­ма и обичајима рата на ко­п­ну - прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте кон­венције; одредбе Допунског про­то­ко­ла Женевске конвенције од 12.августа 1949. (Протокол II), одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и спо­разумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем цр­вених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање ле­кара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила...

Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним ста­нов­ни­ш­т­вом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем и физичким или мен­та­л­­ним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вре­ђање и га­же­ње људског достојанства; недопуштене претње; повреде пре­ма рањеницима, бо­лесницима, мртвим лицима, лекарима и санитетским тран­с­п­о­р­­ти­м­а, каже Живомир Р. Подовац и пита се може ли чланство у ЕУ некога рехабилитовати од осуде за ратне злочине?

ПОЛИТИКА