14. август 2012.

У недавном приказу о њеној каријери, београдска „Политика" је написала да „све што дотакне Бисера Велетанлић постаје евергрин".  У једним другим новинама је наглашено да је Бисера Велетанлић највећа певачица на овим просторима... Свеједно, са 50-годишњим присуством на музичкој сцени на просторима бивше Југославије, Бисера је оставила траг својом непоновљивом интерпретацијом и песмама које су чиста поезија , а које су обележили једно време... „Мило моје", „Златни дан", „Ручак за двоје", „Руку ми дај"... су само неки од наслова песама певачице која ове године прославља свој 70. рођендан. Живи у Београду, а у мислима никад није отишла из Југославије.

- Без обзира што је од Вашег задњег студијског албума „Пробуди се" прошло 15 година, а од компилације „Прозор" пет година, у јавности Вас има као у време највеће популарности. Значи ли то да су публика и медији коначно препознали квалитет и да су ствари полако дошле на своје место?

- Апсолутно не! Квалитет није препознат, иако има ретких изузетака. Али, то што ме има у медијима више него уобичајено јесте обична „летња шема". У овом периоду новинари проналазе само оне које су остали код куће, који нису на годишњем одмору. Ево, ја сам овог лета остала да чувам Београд, па сам имала неколико разговора са новинарима београдских медија. Ипак, не бих да дајем интервјуе јер нисам део овог времена. Данас, ако даш интервју који има нормалан приступ стварима, публици си досадан. Иза себе мора да имаш скандале, јер нормалне ствари не ваљају, ваља само оно што није нормално. А и у ово време сам остала таква каква сам била увек...

- Недавно сте наступили у Бањалуци, али сте на сцену изашли сломљеном руком. То, као што сте рекли, нисте морали да урадите, али сте једноставно тако хтели...

У Бањалуку сам отишла заједно са „Дарквуд Даб", који су ревијално наступали на тамошњем „Демофесту". А пошто је мој сестрић Васил Хаџиманов клавијатуриста „Дарквуд Даба", специјално је урадио неколико „дарквудовских" аранжмана за моје песме. Пре наступа обукла сам високе потпетице, нисам знала да испод тепиха има рупа у паркету, па сам се саплела и пала. После интервенције Хитне помоћи, која је открила да имам прелом десне руке , отпевала сам неколико песама, руком савијеном у крпи са два килограма леда. Већ следећег дана су ми у Београду утврдили прелом, па су ми руку ставили у гипс. Ето, како смо ми, „задњи Мохиканци" којих више нема, решавали ствари. Али, ја волим своју професију, ма да ми је мало смучено од непоштовања праве вредности. Генерално, однос средине према уметницима је искључиво примитиван и увредљив до бола. Не знам како је у другим срединама, али у Србији, ја, и они попут мене, једноставно, ништа не представљају...

- Према најавима, у децембру ћете се растати са својом публиком опроштајним концертом у Београду.

- Ја ћу направити тај концерт уколико ми Град помогне око организације. Али, и да се то не деси, нико неће пасти у несвест због тога, преживећемо и без тога.

- Спремате ли нове песме, обзиром на то да је задњи албум био објављен пре једне и по деценије?

- Искрено, те песме нисам успела да отпевам пред публиком. Нове песме нису проблем, уосталом, мало сам потрошена наступима уживо. Зато бих волела да на концеру публици отпевам моје баладе. А, уистину, као ретко ко на овим просторима, могу се похвалити баладама које су постале ванвременске. Новим албумима публику нек забављају нови, квалитетни певачи које бар ви у Македонији, имате стварно пуно. И поред тога што имам потенцијал, мислим да сад, кад сам већ најавила да се повлачим, нећу да снимам нове песме.

- Битан део Ваше каријере припада Корнелију – Бати Ковач и његовој покојној супрузи Споменки, која је за Вас написала предивне текстове...

- У праву сте... То је чиста поезија...

- Одувек сам хтео да Вас питам како је, пре скоро 40 година, текла сарадња са Гораном Бреговићем, који је за Вас написао песму „Шта ћу нано, драги ми је љут"? Млађа публика нема податак да је тих 80-тих година прошлог века та песма уствари била полазна тачка Бреговића за вели хит „Липе цвату, све је исто ко и лани"...

- Моја песма „Шта ћу нано, драги ми је љут" се не пушта на станицама, не знам зашто. То је била једина наша сарадња о којој смо заједно сложили речи. Песма је била солидна за то време и у њој је провејавала једна фолклорна нит. Сасвим је била скинута са репертоара кад су на сцену наступили ови, рокери...

- Задњих година Ваш „заштитни знак" је балада „Златни дан". Она и је била лајтмотив новинарке Весне Дедић за роман „Заувек у срцу", који је у међувремену постао бестселер. Песма је снимљена пре 15 година и стварно је било потребно пуно времена да би пронашла своје место и остала.

- Јел знате зашто? Ако те не „окрећу" на радију, у бутицима, на стадионима... као што окрећу неке друге певаче, чије песме певају и птице на грани , ништа ти не помаже. Мене су толико штедљиво и на кашицу емитовали, да су тој песми биле потребне 10-12 година да би је препознали и да би постала химна на неки начин. Нисам читала књигу Весне Дедић, али су ми је други препричали, тако да ми је то сасвим довољно.

- Жалите ли за прошлим временом?

- Југославија је била најбоља земља на целом свету. Земља у којој се знао ред. А, то што сад причају о Југославији да је била оваква или онаква, то нема никакве везе. То су лични интереси појединаца. Али, док сам ја жива, ја сам у Југославији, стим што су моја садашња адреса Србија и Београд.

- Постоји једна Ваша изјава у којој кажете да „још увек плачете и волите истим жаром"...

- Наравно! И још увек певам истим жаром!

- Сматрате ли да је данашњим певачицама теже, него што је било Вама, да се суоче са неквалитетом који нас окружује?

- Не сматрам да им је теже или лакше. Свако време носи своје, стим што су у моје време праве вредности биле на фестивалима. Свако је био посвећен свом послу, без питања колики је хонорар. Данас је друга песма. Данас музика се види, а уколико неко добро пева, почиње и да се слуша. А, руку на срце, постоје и добри вокали...

- Једно време били сте активни у сликарству. Да ли још увек сликате?

- Не, у међувремену сам постала лења. Са овом сломљеном десном руком сасвим сам ван живота. Из најбоље намере, да певам младима у Бањалуци, где се стиже после дуге вожње, преко граница и царина неколико држава, ни крива ни дужна сам се вратила са хендикепом. Сад се питам треба ли уопште уметник бити професионалан, или, као половине естраде, са боцом у руци, „удри бригу на весеље"...? Па нек буде како буде?

- После неког времена прелом ће да зарасте. Верујем да тиме не нарушавате план да са „Дарквуд Дабом" одете на септембарску турнеју? Сарадња са „Дарквуд Дабом" представља, на неки начин ренесансу у Вашој каријери.

- Не знам да ли су они ренесанса у мојој каријери, али важе наши планови за септембар.

- Када после више од 50 година присуства на музичкој сцени сумирате ствари, да ли жалите што сте цео свој живот посветили музици, а не неким другим стварима?

- Не, уопште! Једино жалим што сам то радила лудо. Што сам радила срцем а не главом. Али, то је због моје јаке емотивне везе према музици. Задњи случај са сломљеном руком најбоље то објашњава. Уместо да са Дарквудовима изађем на сцену лежерно обучена, као што су они изашли, ја сам била контраст, ставила сам потпетице. И, сад сам у ауту шест недеља.

Иван Бећковић