Ако се свакодневно жалите да вам је посао тежак, да вас колеге нервирају, да вам је понедељак као казна – сетите се људи који свакодневно смрти гледају у очи. Не у вестима између временске прогнозе и рекламе за детерџент – већ стварно.
Јована Малетић (Фото Иван Динић)
Док ми меримо дан у роковима, они раде с временом које је већ стало. Док се друштво утркује ко ће гласније да живи, они раде у зони где се више не говори, већ се шапуће и где је све већ неповратно мирно.
аизглед бизаран, али истинит и отрежњујући документарац „После краја” Јоване Малетић на ТВ Нова отвара врата једног света који не волимо да гледамо, али га упорно подупиремо сопственим страхом. У Србији сваког дана умре више од 250 људи – и то је једина статистика коју нико не покушава да измисли за политичке потребе.
Смрт је, кажу саговорници ове ауторке, само један рез. Као када се прекине филм, али без одјавне шпице и без аплауза. Нико не зна кад ће тај тренутак доћи, али знамо да нас све чека… А ипак, око тог једног тренутка развила се читава индустрија тишине. У тај дућан не идемо с радошћу или зато што су попусти, то је једини шопинг који нас све чека.
Постоји читава економија последњег даха. Људи који купају мртве као да их припремају за важан састанак, фризерке које чешљају косу онима који више немају где да стигну, кројачи судбине који мере сандуке по мери нечијег живота. Гробари који не копају раке, већ последње аргументе против илузије да смо посебни.
У друштву опседнутом успехом, они су једини који раде с коначним исходом.
И нема жалби.
И нема рекламација.
И нема замене.
И нема јурења попуста…
Најмлађа међу њима, девојка која је са 14 година ушла у свет мртвачнице, говори о свом послу као о козметичком третману вечности. Њена генерација се згражава, јер данас је скандал све што није дигитално филтрирано. Али, за њу је то посао снова јер јој радост причињава да некога припреми за онај свет, да му учини тај последњи тренутак радости… и све оно што покојник можда није стигао за живота, јурећи за животом… каријером…
Савремено друштво не бежи од смрти зато што је не разуме, већ зато што над њом нема власништво. Можемо продати страх, можемо чак продати и срећу на рате, али смрт остаје тврдоглаво непрофитабилна у својој суштини.
А заправо, све наше расправе, полемике, увреде, поделе, све те ситне битке за статус и позицију – делују гротескно када их поставите поред једне раке. Јер, како каже један гробар у овом филму – „био сиромах или богат – свима је ова рупа иста и свакога чека”. То је једина права једнакост коју смо успели да постигнемо.
У том свету „после краја”, највише живота има тамо где га више нема. Хумор гробара, достојанство оних који шминкају мртве, музика која прати последњи одлазак, фотографкиња са „три ока” која бележи последње додире, загрљаје – све то има више истине него већина наших свакодневних разговора.
И док ми бежимо од тишине, они у њој проналазе ред. Док ми јуримо време, они раде с вечним кашњењем које се више не може надокнадити.
Зато је овај филм мање о смрти, а више о животу – о његовој крхкости, о његовој неправди, о његовој тврдоглавој лепоти која опстаје чак и када је сведена на сандук и неколико шака земље.
„После краја” није документарац. То је портрет свих нас. Не онај у којем проверавамо како изгледамо за свет, већ онај у којем први пут видимо колико смо мали пред оним што нас све чека.
И можда је највећа сатира савременог друштва управо у томе што живимо као да ћемо заувек одлагати сопствени крај. Живот није генерална проба. И нема репризе. На крају, када падне онај последњи грумен земље – то ће бити једини звук који ће још дуго одзвањати у нашим ушима. Све остало што смо говорили, доказивали, освајали, бранили – остаће горе, изнад, као бука без значења. И сутра је дан после краја. Треба ценити живот. А доле, у тој савршеној тишини, први пут ћемо сви бити тачно оно што јесмо!
Исидора Масниковић (Политика, Магазин)
