07. фебруар 2011.

Све праве приче почињу растанком. Негде 1936. са само 35 година умрла је наша бака Љубица.

И како то бива код младих удоваца, деда Георгије ожениће се други пут, жена ће га оставити и побећи са сином у Беч, ожениће се и трећи пут и живеће срећно, као у бајци, подижући сама своје четврто дете.

Првих двоје – Милојка и Видосаву, подизаће женина фамилија, сина Бранка подизаће Беч и ту ће негде и њихове судбине раздвајања бити записане.

Ја сам Милојково дете, Љубица. Споменка и Јасмина су Видосавина деца.
Видосава се удала у Скопљу. Милојко је пустио корење у Војводини.

Tри девојчице са именима цвећа свако су лето детињства проводиле заједно и имају истоветна сећања. Велика и лепа сећања. Имају слике, већ пожутеле, и године које нису девојачке.

Негде, пре четрдесет година њихови сусрети су престали, њихови животи су се раздвојили, више нису ишла писма, слике, нико никоме није одлазио, дошли су ратови и звери, дошли су некакви погроми и страшне апокалиптичне године, дошли су и лепи догађаји и рађања нових генерација, дошле су и смрти њихових родитеља...али нико никога није тражио...

Не постоји ни одговор, нити оправдање. Тако се десило.

Негде у марту прошле године, једна од њих је на Фејсбуку укуцала имена својих сестара. Пронашла их је у трену. Среле су се ту у том виртуелном шору, на сајбер ходочашћу, као некад у Војводини у дворишту пуном белог багрема и улици кроз коју је текао поток. И истога трена обојио се црно-бели свет и замирисао јасмин и багрем из улице детињства.

И као у песми Зорана Ванева („Јужна пруга“) живи се баш тако: Скопље, Београд, Беч, па даље на запад...

Наша сестра Јасмина је у Канади...Ми смо три сестре, на три стране света .
„Долазим“, рекла је Споменка. „Чекаћу те“, рекла сам ја. Београд, станица...бирам лица путника. Не налазим лице које волим, којег се сећам... Уосталом девојчица у хаљини на коцкице више није иста. Прелиставам туђе, далеке очи, не, није то она, и видим жену у бојама јесени, са лепом, дугом косом боје жита, осмехом који памтим, очима које знам...скидам своју наранџасту беретку и питам се да ли сам стара, ружна.... и гурам срце назад да га не изгубим... грлим је тако снажно да никада из тог загрљаја отићи неће.

Данима не престајемо са сећањима, а она су и лепа и страшна и како кад. Свуда нас у ходу прате бубамаре...улећу нам у очи...Јасмина, иако није ту, седи крај нас, леже са нама у постељу... Јасмина, како си далеко, а могу те дотаћи...Одгоре, са неба, смеше се лица наших родитеља...

И у том сусрету ниједна реч није била неспоразум, наставиле смо тамо где смо пре скоро пола века стале...

Једна од нас бави се цвећем, од њега чини чуда и уме да лети кад је душа заболи, обува црвене ципелице и узлети као Шагалова Мари...друга је дама из чипкастих одаја које чувају успомене, воли пригушена светла и плута на мирисима, уме посебно да се смеје као Ђоконда и кад нико не види да тугу претвори у срећу, све улепша додиром...Трећа се воли играти речима...прави од њих осмехе, сузе, сусрете, нежне додире, кад нико не види лети и она...имају сличне навике...болују од истих бољки, једна од њих су и растанци...

Ипак, оне су срећне...Ко још може после 40 година загрлити неког снагом исте љубави...тај је дарован. Тако је њихов растанак тек почетак и доказ да су и растанци привид као што су и „смрти непроверене гласине“.

 Љубица Нићифоров Бијељац

(живи и ради као професор књижевности у једној срењој школи у Бачкој Паланци, и својим ђацима прича причу о нераскидивој вези са југом)