Китили су је и даривали дукатима, парама и златом обасипали. Чинили су то краљеви, богати трговци, хаџије, чорбаџије, мераклије, аге и бегови. Њу, девојку по имену Малика Еминовић.

Под тим именом мало ко ју је знао. Али кад се изговори Коштана, јунакиња чувеног дела Боре Станковића, нема ко за њу није чуо. Певала је по врањанским меанама и кафанама других вароши. Богаташи, хаџије и чорбаџије су у кафанама због њене песме и њиховог дерта силно богатство остављали. Трговац те нове бранше био је и стари богаташ Митке, други главни јунак Станковићевог романа, коме је Коштана највише певала и новац односила.

Коштану не треба схватити као заводницу, јер она то никад није ни била. Упамћена је као чедна, млада, витка, раздрагана од младости. Освајала је све редом, а нарочито Миткета. Нажалост, дукате, злато и паре није умела да сачува. Док су трајали глас и слава, трајао је и леп живот. А, онда је дошла старост коју је дочекала у беди и сиромаштву, у старој, оронулој, прљавој кућици, у циганској махали Врањске Бање. У таквој кућици, коју је од осталог дела бање одвајао омањи брежуљак, пронашао ју је репортер „Политике”, објављујући свој запис у броју од 6. априла 1941. године.

И краљеви волели дерт

Тај број наших новина теже се може наћи, јер је тог дана Немачка напала Југославију и бомбардован је Београд. Траг о Коштани ипак је остао у времену, захваљујући новинару „Политике” Р. Стојиљковићу који ју је посетио у њеној чатмари, запажајући да, са својим мужем Максутом, некада чувена певачица и играчица живи у крајњој беди.

„То је она Циганка за којом је цело Врање лудовало, и заносом младости, уз даире, тражило њену песму, њено бело грло”, писао је репортер. „Од њене лепоте очи су заслепљивале, водећи људе у пропаст, па не чуди што су младе Врањанке на њу биле бесне и љубоморне, тражећи да се протера из вароши.

Време њене младости и песме увек је доносило дерт, а она као да није била свесна колико је доприносила да се распојасани богаташи веселе до зоре, уживајући у њеној игри, шалварама, даирама...”

– Ех, кад се тога само сетим – дубоко је уздахнула, поправљајући зејтињаву шамију, којом је прекрила главу и део лица. – Дође у Врање, истовремено да би обишао и границу код Ристовца, краљ Милан. Позову ме да му певам, и кажу да воли песму „Славуј пиле, не пој рано”. Пустим глас, ударајући у даире. Пажљиво је слушао, а на крају ме је наградио пуном шаком златника. Певала сам и краљу Петру и другим великанима. Пара је било колико ти душа жели. Волели су песме „Шано, душо”, „Стојанке, бела Врањанке”, „На крај села”.

Не воли новинаре, као што није волела ни Бору Станковића, јер од тога што ју је „турио у књиге никакве вајде није имала”. Чак га је једном и тужила. Узалуд, чаршија ју је само исмејавала. Волела је своје чорбаџијско Врање, жалећи што је младост брзо прошла, а вратити се неће. Кивна је на новинаре „што о њој пишу и разносе је кроз цео свет, а она то није заслужила, јер никоме зла није учинила”.

– Била сам млада, лепа, витка. То није ни Бора погрешија кад је писуваја. Моја песма беше чувена – као да је, пред репортером, отворила душу. – Нема човека у Врању коме о Божићу или Ускрсу нисам певала и паре узимала. Трипут сам се на дан облачила: хаљина, јелече, па на крају шалваре.

 Жељна је цигарете и којег динара. Какав парадокс живота: кроз те прсте некад су клизили дукати и мноштво новчаница. Сабеседнику се учинило као да је пожелела да поново затресе даире. Не вреди, не може. Њеним бићем сада господари старост и беда. Своју старачку душу угреје једино кад се домогне ракије, иако је Максут грди што пије. У њеним очима неки чудан сјај. Као да госту незнанцу, али и свом животном сапутнику жели да каже: – Не дирај ме, још ми је то остало... Пред репортером је сада стајала једна друга Коштана. Бака смежураног лица, донекле и измењене физиономије. На том лицу као да је стало цело једно доба, а пре свега њено старо Врање, које је отишло у прошлост. Не жели да говори о прогону из вароши, насилној удаји, Бори и о још неким личностима из доба њене песме и игре. Одбија да прича и о даирама пуним дуката.

Од славе само успомене

Репортер даље описује да тог априла 1941. године Коштана није имала од чега да живи.. Притисли су је довијање, сиромаштво и просјачење. Њена кућица је трошна и прљава, чији прави изглед крију гране старих бањских кестенова. Око куће је коров, разни отпаци, самоћа, сиромаштво. Ето шта је славна и од мераклија тражена Коштана доживела, док се у исто време њен живот и младост приказују на разним позорницама. Она од тога нема ништа, сем успомена на своју славу. Максут је видно болестан и тешко се креће бањским улицама, наравно без пребијене паре.

Ништа од тог силног новца и дуката није остало. Само је остало сећање на бекријање по врањанским кафанама, уз распојасане газде, трговце и пустахије, који су новац трошили немилице. Пушила је много и увек. И тог дана, кад ју је посетио репортер „Политике”, палила је једну за другом цигарету. Хтео је новинар на крају и да је фотографише. У почетку је одбијала, говорећи: – Стара сам, срамота ме... Да сам млада и лепа, ако ће ме сликаш, а овако не.
Ипак је пристала, позирајући тихо и мирно. Репортер јој је оставио цигарете и коју новчаницу. У знак захвалности што га је угостила у том убогом дому.

Текст у „Политици” од 6. априла 1941. био је међу последњима о Коштаниној судбини. О њој се, касније, ретко шта чуло. Умрла је 1948. године. Према неким сазнањима, имала је 73 године, али податак није поуздан.

ИМЕ ДОБИЛА ПО КЕСТЕНУ

Кад је почела да пева и игра по кафанама и на теферичима, Малику су Врањанци прекрстили у Коштану. Учиниле су то мераклије и севдалије, а све је имало оправдано значење, јер је коштан у Врању кестен, онај чврст, једар. Цела њена спољашност је личила на младо, витко и високо кестеново стабло, познато и омиљено у овом крају. Зато јој је и Бора у својој драми дао такво име.

ДРАМУ ПРЕПРАВЉАО ВИШЕ ПУТА

У Коштанино „златно доба” Врање је имало већи број богатих трговаца који су много волели кафану, песму, дерт, богату трпезу. У кафанама су прилично трошили, али су и зарађивали, извозећи у Грчку и Турску кудељу и „покровце”, ручно рађене поњаве, прекриваче. Бора Станковић је своје дело написао кад је имао око 24 године, али га је више пута преправљао.

Времеплов Политике