„Са смислом за дозирану иронију и суптилни хумор, ове драме су веома приступачне и читљиве, отварајући просторе снова редитеља и размишљања публике о томе докле смо стигли са возовима без реда вожње“, стоји у поднаслову на страницама културе за српско издање драма Томислава Османлија из пера њене критичарке Александре Ђуричић. Објављује их суботње издање престижне београдске „Политике”. 

Ауторитет ове дугогодишње критичарке почива на њеној изузетној ерудицији стеченој на студијама музике на салцбуршком „Моцартеуму” и истовремено на основним и постдипломским студијама историје уметности и театрологије на београдском Факултету драмских уметности.

Македонски писац је представљен на самом почетку приказа: „Један од најпознатијих савремених македонских писаца Томислав Османли (Битољ, 1956) присутан је и у српским преводима као аутор више романа и збирки приповедака, међу по чему се издваја роман "Иза угла" (Албатрос плус, 2017) и збирка приповедака "Светиљка за Хануку" (Прометеј, 2021)..."

У књизи која садржи три драмска текста, "Пут у Парамарибо", "Два у једном" и "Апокалиптичка комедија", Османли се представља као иновативни драмски писац разигране маште и дистопијске оријентације - пише у свом тексту београдска критичарка - Његови јунаци пролазе кроз време које мирује, понављајући исте историјске обрасце који утичу на њихове животе. Метафора воза којим путују анонимни и славни ликови различитих епоха савршено је искоришћена да дочара вечну потребу за бекством у неко идеално место за живот, коначну станицу и дестинацију која ће променити све на боље, у односу на пакао од колевке, у вољену отаџбину где је нормалан живот немогућ...“

О драмском избору који је прошле године у Србији објавила издавачка кућа „Прометеј”, критичарка Александра Ђуричић пише: „Сучељавајући јунаке различитих епоха у дијалозима који се одвијају негде између јаве и сна, Османли ствара живописне драмске ситуације, блиске и препознатљиве свим овим просторима који ту драму живе више од тридесет година. Његови ликови су заправо типови - мобилисани војник, пензионисани учитељ, разочарани комуниста, анархиста, полицијски доушник... Њихове транспозиције у времену и простору наглашавају основну идеју непроменљивости људске судбине на огромној вртешци историје, која све меље као млин“.

Потот прилази појединачним оценама Османлијевог драмског тријада, хвалећи његову „кратку драму”, лирску камерну представу „Двојица у Едену”, како истиче „блиску драмском изразу Александра Поповића, посебно његовој драми "Љубинко и Десанка" подвлачећи: „На пустој празној позорници само месец обасјава ликове и душе двоје трагично усамљених људи који се, трајно разочарани стварним животом, препуштају измишљеним, неискусним ситуацијама које једни другима представљају као стварне. У том прећутном договору о размени лажи, лутке и њихови ликови имају исти статус и једнаке шансе да се нешто промени у будућности. И овде, као и у ранијој представи "Пут у Парамарибо", време стоји као перон на удаљеној железничкој станици, док људи узалуд пролазе тражећи начин да зауставе и нешто промене. Али као да их све носи иста мајка, неумољива као смена дана и ноћи у бескрајном веку времена“.

Прелазећи на критички приказ трагичне гротеске „Апокалиптичке комедије“, Ђуричић пише: „Смену два века, двадесетог и двадесет првог, аутор види као апокалиптичку комедију која је по мотивима и атмосфери блиска његов роман „Иза угла”. На први поглед, ова немилосрдна критика света који заслужује критику не оставља појединцу наду да ће се ствари променити на боље. Али миље из којег потиче Османли, раскош укрштених култура и народа Леванта, простор између Битоља и Солуна, који је његова биолошка, али и духовна, уметничка домовина, боји цео његов досадашњи опус светлошћу која лежи на дну ових драматичних упозорења и запажања о свету у коме живимо.

„Тај гласан, одлучујући вапај да се мора ићи ка бољем, ка светлости и нади, централна је порука његових представа које су сценско и редитељско захтевне... али са суштинском поруком пацифизма, човекољубља и обојене типично балканском борбом. да је пронађен компромис у коме ће се моћи мирно живети...“

У завршној речи свог текста под називом „Приказ”, критичар „Политике” Александра Ђуричић, ауторка теоријских књига о драматургији и историји драмског и музичког позоришта, као и писац награђиване прозе, резимираће: „. ..Колико уметност може да да макар сугестије, а решења су у рукама других, онда драме Османлија и њихових јунака нису препуштене потпуном очају и предаји, већ нади. У њиховим редовима постоји очајничка потреба за лепотом, смиреношћу, радошћу. На трагу исконске потребе за мирним животом, балкански простор пулсира више од три деценије, а уметност је можда једина која подржава трагање за решењем и решењем за све наше, углавном јалове, бесмислене невоље“ , да на крају свог осврта закључи: „...У тој потреби да нас лепота уједини и оплемени, лежи порука ових пратећих драма, које су сведочанство наше стварности, али и искрена молитва упућена не боговима, већ човеку“.