По­во­дом 680. го­ди­шњи­це кру­ни­са­ња Сте­фа­на Уро­ша IV Ду­ша­на Не­ма­њи­ћа – ца­ра Ду­ша­на, у Скопљу, ју­че је у Цр­кви Све­тог апо­сто­ла и еван­ђе­ли­сте Мар­ка одр­жа­на др­жав­на це­ре­мо­ни­ја Да­на се­ћа­ња. Вен­це су тим по­во­дом на сар­ко­фаг по­ло­жи­ли Ми­ли­ца Ђур­ђе­вић Ста­мен­ков­ски, ми­ни­стар­ка за рад, за­по­шља­ва­ње, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња и пред­сед­ни­ца вла­ди­ног Од­бо­ра за не­го­ва­ње тра­ди­ци­је осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва Ср­би­је, де­ле­га­ци­је Ми­ни­стар­ства од­бра­не и Вој­ске Ср­би­је, као и Ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих по­сло­ва и пред­став­ни­ци Скуп­шти­не гра­да.

– Ср­би­ја да­нас, као и у вре­ме Ду­ша­на Сил­ног, тре­ба да бу­де зе­мља у ко­јој ће сви би­ти јед­на­ки пред за­ко­ном, у ко­јој не­ће би­ти по­ли­ти­за­ци­је пра­во­су­ђа и су­до­ва и где ће се зна­ти за по­ште­ње, рад и ред. Ср­би­ја тре­ба да бу­де зе­мља у ко­јој сва­ко мо­же да осе­ти за­гр­љај и по­др­шку сво­је отаџ­би­не и сво­је др­жа­ве, у ко­јој су ин­сти­ту­ци­је бли­ске на­ро­ду и у ко­јој су они ко­ји тим ин­сти­ту­ци­ја­ма ру­ко­во­де бли­же љу­ди­ма. То је Ср­би­ја за ко­ју се да­нас бо­ри­мо, то је Ср­би­ја у ко­ју да­нас ве­ру­је­мо. То је Ср­би­ја за ко­ју да­нас жи­ви­мо, али то је Ср­би­ја и ко­ја нам се оспо­ра­ва ка­ко спо­ља та­ко и из­ну­тра за­то што они ко­ји зна­ју да је цар Ду­шан сво­ју сна­гу цр­пео из на­род­ног је­дин­ства по­ку­ша­ва­ју упра­во то на­род­но је­дин­ство да нам да­нас оспо­ре – ре­кла је Ђур­ђе­вић Ста­мен­ков­ски.

Ми­ни­стар­ка је ре­кла да нас цар Ду­шан под­се­ћа ко­ли­ко смо древ­на, озбиљ­на, европ­ска и хри­шћан­ска на­ци­ја.

– На­ша исто­ри­ја ни­је са­ста­вља­на ни ју­че, ни пре­кју­че. Она је пи­са­на ве­ко­ви­ма, она тра­је као кон­ти­ну­и­тет на­шег на­ро­да на европ­ском тлу. Ми смо та­да бра­ни­ли чи­та­ву Евро­пу јер је цар Ду­шан као ве­ли­ки ви­зи­о­нар и му­драц знао да уко­ли­ко та­да пад­не Ср­би­ја, па­шће и по­ло­ви­на европ­ског кон­ти­нен­та, од­но­сно ве­ћи део хри­шћан­ске ци­ви­ли­за­ци­је – на­ве­ла је она, а пре­но­си Тан­југ.

Обе­ле­жа­ва­ју­ћи 680 го­ди­на од ње­го­вог кру­ни­са­ња за ца­ра Ср­ба и Гр­ка, чу­ва­мо се­ћа­ње на вла­да­ра ко­ји је сво­јом му­дро­шћу и ви­зи­јом оста­вио не­из­бри­сив траг у на­шој исто­ри­ји.

– Ње­гов За­ко­ник, до­нет у до­ба нај­ве­ћег успо­на срп­ске сред­њо­ве­ков­не др­жа­ве, ни­је био са­мо скуп пра­ви­ла. Био је до­каз да јед­но дру­штво мо­же да по­чи­ва на прав­ди, ре­ду и од­го­вор­но­сти – ис­та­кла је Ви­о­ле­та Фи­лип, чла­ни­ца Град­ског ве­ћа.

По­мен ца­ру Ду­ша­ну, јед­ној од нај­сна­жни­јих лич­но­сти срп­ске исто­ри­је, слу­жио је ви­кар­ни епи­скоп то­плич­ки До­си­теј.

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. или март 1312. Призрен), син краља Стефана Дечанског, био је српски средњевековни краљ и први српски цар од 1331. до 1355. године. Још као млади краљ, Душан Немањић је показивао изузетне способности и војне вештине. Преузевши власт од свог оца ојачао је војску, временом се показао као изванредни војсковођа па у народу, због вештине и снаге, добија име Душан Силни.

Током владавине, освојио је многе балканске државе и проширио краљевство. Србија је у то време била велика и моћна држава која је излазила на три мора: Јадранско, Егејско и Јонско море. Свестан своје огромне моћи желео је да постане цар, што је и успео 1346. године. Стефан Урош IV Душан Немањић крунисан је за цара Срба и Грка на Васкрс 16. априла 1346. године, у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон.

За време владавине цара Душана знатно се побољшао живот у Србији. Развија се писменост, уметност као и трговина. На дворовима се користи сребрно посуђе и есцајг за ручавање. Душан је владо чврсто и праведно, доноси први закон који је познат као "Душанов законик", којим се уређује начин живота у српској царевини.

Законик се, по уобичајној нумерацији, састоји од 201 члана. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. маја 1349. године у Скопљу (135 чланова), а допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серезу (66 чланова). Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да управља и црквеним пословима.

У време цара Душана Света гора и територијално припада царевини Србији. Цар Душан је обнављао манастире на Светој гори, посебно манастир Хиландар. За његов боравак везује се и податак да је на Хиландару боравио са својом супругом царицом Јеленом, која је уједно и једина жена која је икада посетила Свету Гору. По предању, у Србији је владала тешка болест, тако да су војници царицу Јелену на носилима пренели у манстир Хиландар. На месту где се Душан састао са монасима Свете горе, подигнут је Душанов крст који и данас стоји. О Душановом даривању манстиру Хиландару постоји спис - Хиландарска повеља - који се и данас чува у ризници манстира.

Цар Стефан Душан се упокојио 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази, а тачан узрок смрти никада није утврђен. Сахрањен је у својој задужбини - манастиру Светих Архангела код Призрена. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања, у југозападном делу манастирског храма пронађен је мермерни гроб, за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду, где и данас почивају.