19. април 2011.
Једног јутра одлучено је да сви ми постанемо Европљани и такси је изненада постао луксуз. Заиста, при првом сусрету са ново баждареним таксиметрима увиђам да они „окрећу" као водомери при пуњењу ваше каде за купање.
Дакле, други пут у свом животу сам приморан да користим јавни превоз. Треба ући у аутобус. У Македонији је лакше ући у историју него у аутобус јавног превоза. Ако сам те среће, доћиће аутобус купљен 1999. Уколико дође новији бићу још срећнији. Да уђете у ове старије потребна вам је нека гимнастика и снага попут оних дизача тегова...
Још сам срећнији што на мојим нестабилним ногама, ипак, могу у аутобус да уђем без помоћи. А, на хиљаде је оних на колицима којима је вожња аутобусом доскора била само тежња као сцена из филма, или чиста машта.
И, када уђем, сада је права мисија пронаћи пристојно место за дисање. Пре осам година излепио сам све тадашње аутобусе јавног превоза налепницама - "места за особе са инвалидитетом". Али, шта то вреди, када на тим местима редовно заседа нека тетка од 120 кила, која мисли да вам чини добро, погледом сажалења, од 240 кила.
Као и многи други таквог схвтања, она једноставно и не примећује да је села на место са приоритетом. Да ли је можда требало да поставим слике са ликовима из серије "Долина вукова", како вас уљудно моле да не седите на та седишта? Да ли би већина тада приметила и схватила значај односа према особама са хендикепом?
Но, у даљем развоју ситуације, откако вас је маркирала налепницом сажаљења типа 'ево седи сине' нада за поглед од стране супротног пола, из контра угла, више не постоји. Преостаје вам да „зачепите" уши МП3-ом и да се искључите, да не примећујете погледе сажаљења других у аутобусу тронутих „великим" гестом тетка Сканије.
Како је возач све кривине савладао - трећом брзином, а ви сте то преживели, време је за - излазак. Мислите да је улазак био тежак? Варате се. Тек је излазак - мисија.
Све торбе, зембиљи и кесе натрпане купусом, кромпиром и из којих обавезно вири „везa" празилука и младог зелениша – одједном су вам на путу, док Рамбо покретима висите на гелендерима, ако успете и на држачима и покушавате да пронађете излаз. Док сте се борили са пешадијским препрекама: торба купуса, торба празилука и обрнуто, за мало да мајстор у аутобусу да одлучи да крене пут следеће постаје...
И, све се некако решава, али, тек пошто сте се добро ознојили. Џаба је било туширање. Објасните сада парфемисаној особи која вас чека - зашто сте стигли са са помешаним непријатним мирисима...
Где сам оно стао? Аха, код возачког испита...
Ненад Марковић
