26. новембар 2016.

Предавањем „Путевима Саве Шумановића“ директорке Галерије слика „Сава Шумановић“ из Шида, синоћ је у салону Македонске академије наука и уметности (МАНУ) у Скопљу, пред великим бројем љубитеља ликовне уметности, угледних посленика из света културе, дипломатских представника у Скопљу, свечано затворена изложба Галерије Матице српске: „Добровић, Шумановић, Коњовић, Шупут – Европски контексти“.

У организацији МАНУ, Галерије Матице српске, Српске академије наука и уметности (САНУ) и Амбасаде Србија у Скопљу, у Галерији МАНУ, изузетно посећена изложба је била отворена од 5. октобра.

Амбасадор Србије у Скопљу Душанка Дивјак Томић и кустос Галерије Матице српске Снежана Мишић су се захвалиле свима који су учествовали у организацији изложбе изузетно значајног културног догађаја на коме је током месец и по дана учествовао велики број посетилаца.

На почетку предавања Весна Буројевић је истакла да Сава Шумановић, један од најзначајнијих српских уметника потиче и успева да се истакне у сликарској генерацији која је српску уметност увела у европске токове после Првог светског рата, као и да буде запажен од стране искусних француских критичара.

- Сава Шумановић (1896-1942) рођен је у угледној грађанској породици. Васпитање које је добио, несебична подршка породице у сваком смислу, као и његов карактер и таленат су чиниоци који су му омогућили да постане изванредан уметник. У потрази за знањем родитељски дом је напустио као десетогодишњи дечак. Школовао се и живео у Земуну, Загребу и Паризу.

У Шид се вратио 1930. године као формирана личност, афирмирмисан уметник, али нарушеног здравља. У родитељском диму провео је последњу деценију живота у невероватном стваралачком заносу.

Припадао је сликарској генерацији која је српску уметност после Првог светског рата увела у савремене европске токове. У време када је решио своје знање и могућности да провери и унапреди у Паризу, тамо су из истих разлогастите већ боравили бројни уметници из целог света.

Шумановић је успевао да се истакне у том интернационалном окружењу, што није било ни најмање једноставно, јер ту су били Де Кирико, Шагал и Сутин, неизбежни Пикасо, Миро и многи други.

Током треће деценије 20. века у Паризу је боравио три пута. За време првог боравка, 1920. године, преко усавршавања у атељеу Андре Лот прихватио је савремене тенденције у сликарству и постао је најзначајнији претставник конструктивизма у српском сликарству.

За време другог боравка у Паризу, од 1925. до 1928. године, у време када су се многи значајни странци борели за део париског простора, Шумановић је од најугледнијих француских критичара добијао признање. Учествувао је на многобројним изложбама, а његове слике су биле примећене, коментирисане и репродуковане у стручним часописима.

Француска влада је 1926. године откупила два акта који се и данес налазе у музејима у Француској. Учествовао је у декорисању „Куполе“, култне кафане на Монпарнасу, где први стуб и данас красе четири женске фигуре које је насликао Шумановић.

Свакако изванреден успех претстављало је објављивање слике Пијани брод на насловној страници уметничког часописа Le Crapouillot фебруара 1928. године. У јесен 1928. године приредио је самосталну изложбу у Београду, на којој је продао све слике.

Новцем који је зарадио од продаје слика вратио се у Париз и по
сопственом казивању то му је био најлепши боравак у граду светлости.

Дозволио је себи у потпуности да се прикључи животу који су живели уметници на Монпарнасу и тиме је успео да се ослободи младалачких предрасуда, да созри и слободно да се препусти свом уметничком путу.

Искуство из Париза које се истовремено односи и на богатство традиције, која се чува у музејима и снаге интернационалне атмосфере која је владала у уметничким круговима, понео је са собом у Шид када се вратио кући марта 1930. године.

У сигурности родитељског дома, у миру провинцијског места,
дистанциран од свих дешавања, могао је у потполности да се посвети ономе што је највише волео и ономе што је представљало смисао његовог живота - сликарству.

О томе сведочи импозантан број од 600 слика које је насликао током последње деценије живота, а две теме су доминирале: пејзаж и акт.

Карактеристичан метод рада Шумановића је стварање у циклусима. Најпознатији циклуси су Капачице (Шиђанке), Пролеће у шидским баштама, Дечји ликови.

У Београду је 1939. године приредио изванредну самосталну изложбу, последњу у животу, која је остала упамћена по броју изложених дела (410) и великом успеху. Више од 100 слика је продао, много поклонио. У Шид се вратио пун елана и
наставио да слика да слика несмањеним жаром до самог краја.

Крај је могао да се наслути већ априла 1941. године када је Шид потпао под власт Независне државе Хрватске. Уметник је престао да потписује слике. Једноставном симболиком, искључио је себе од света који је стварао и тиме као да је наговестио свој одлазак са овог света. Сликао је до самиог краја.

Када су дошли усташки агенти по њега, раног јутра 28. 1942. године, на штафелају остала је тек завршена слика Берачице.

Уметник је закорачио у један други живот, вечни живот, закључила је Весна Буројевић у предавању на затварању изложбе „Добровић, Шумановић, Коњовић, Шупут – Европски контексти“ у МАНУ.
М.С..