Након Великог рата почиње Милункина много тежа борба од оне на фронту. Доживела је тешку неправду, голготу тежу од преласка преко Албаније. Један њен старешина је написао – Она је током рата била наш понос. Међутим, пензионисани војници и официри нису могли да утичу да се она после рата запосли. Добила је посао у Сарајеву, па у Мостару, али све је то било недостојно храбре жене и носиоца Карађорђеве звезде.

Као добровољац добила је осам јутара земље са окућницом у селу код Новог Сада. Она је то поклонила сестри и дошла у Београд где је добила посао чистачице у Хипотекарној банци. Растала се са мужем и остала са ћерком и још три девојчице које је усвојила. 

Интересантна је прича да је један бугарски официр послао сина у Београд и рекао му да потражи Милунку. Помогла му је да се школује и касније је оженио једну од њених усвојеница. Око тридесетак деце је помогла да се ишколују и постану људи, иако је скромно живела.

Дуго заборављена, Милунка Савић је признање наше државе добила тек 40 година после смрти када су њени посмртни остаци пренети у Алеју заслужних грађана и сахрањени уз све државне и војне почасти.