20. август 2012.

За десетак дана сва деца у Србији ће поћи у школу. Торбу већ одавно спрема и мала Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену, граду у коме нема ни Срба, ни српске школе ни српске учитељице. Али у први разред кренуће и Милица, најављују Вечерње новости.

После посете и обећања које је дао директор Владине канцеларије за КиМ Александар Вулин, да ће се Милица школовати, њена мајка Евица Ђорђевић верује да ће и њена шестогодишњја девојчица сести у школску клупу.

Кренуће са ранцем на леђима, али неће ући у пуно школско двориште и неће је дочекати дечја граја. У Призрену, осим Богословије коју је прошле године похађало тринаест богослова, друге српске школе од 1999. године нема, а најближе су у Великој Хочи и Штрпцу, удаљеним по 40 километара од Призрена. Зато би требало да у цркви Светог Ђорша за Милицу буде опремљена једна учионица и постављена једна школска клупа. Већ су се пријавили учителјица и учителј који су спремни да долазе у ову школу.

Сем Милице која сваки час запиткује где су јој књиге, и њене мајке, првом школском дану радује се деда Адем Мујовић, осамдесетједногодишњји Призренац, Миличин заштитник, човек са којим је први пут изашла из стана на улицу, који је њен једини друг, њен Деда Мраз, племенити човек који је прошле године за своју хуманост добио признање „Најплеменитији подвиг" Вечерњих новости.

- Надам се да ће и моја Милица као и сва друга деца поћи на време у школу. Бринем се за њену будућност, брине ме и то што Евица већ годинама не прима ни минималац, који примају сви радници који су остали без посла у предузећима и институцијама на Космету. Не скрива забринутост деда Адам коме је, каже, Милица важнија од сопственог живота. За њу му ништа није тешко. Не сметају му ни године да са њом загази у реку, да је носи у наручју кад се умори, трчкара за њом по парку...Али брине га њена и Евичина будуćност у граду у коме је он њихов једини ослонац.

- Да претходних година није било помоћи хуманих људи попут Радмиле Мићић из Канаде, али и наших људи који долазе у обилазак манастира, не знам како бисмо ја и Милица преживеле. Али највећу захвалност што ја и моја девојчица излазимо из четири зида, крећемо се, ипак припада деда Адаму који нам је највечи заштитник - признаје Евица која је минимална примања на име некадашњјег рада у Дому ученика средњих школа престала да добија још 2004. године и која последњих седам година живи од социјалне помоћи косовских институција, јер је и социјална помоћ српског министарства престала да стиже на њену адресу. Сада се нада да ће обећање надлежних да ће наставити да прима минималну новчану надокнаду бити испуњено.

Захвалност

- Веома сам захвална „Новостима" које су препознале доброту нашег деда Адама и наградиле га признањем „Најплеменитији подвиг" али и што пратите наш живот буквално од Миличиног рођења. Свака посета нам је драгоцена јер тада знамо да нисмо напуштене, да смо и ми некоме битне - готово кроз сузе прича Евица ...

Са Бан Ки Муном

Деда Адам се хвали како је његову Милицу упознао и Бан Ки Мун, генерални секретар УН, приликом недавне посте Космету.

- Првог човека УН моја Милица је сачекала са владиком Теодосијем. После нам је испричала да је помазио по глави али да није разумела шта јој је рекао - прича деда Адем.