Паралелно са руском победом у руско-турском рату 1877.године на тлу данашње Бугарске, победоносне у српско – турским ратовима биле су идве руске савезнице, српске вазалне кнежевине, Црна Гора и Србија, које су своје напоре за ослобођењем још неослобођене српске браће крунисале значајним територијалним проширењима, али и добијеним међународним признањем независности, у јулу 1878. године на Берлинском конгресу великих сила. Међутим, српски народ на простору Босне, Херцеговине, Старе Рашке, Метохије, Косова, Полога, Жеглигова и остатка Повардарја, није тиме дочекао дуго чекану слободу и остао под османским стегама, (БиХ и део Старе Рашке окупирала је Аустро – Угарска – прим. аут.).

Четници, као народни устаници, први пут се помињу у Старој Србији (део османске Турске још неослобођен од Србије или Црне Горе) током два догађаја, од којих је први Кумановски устанак (или Кумановско – криворечки, јер је обухватао широку област средње и доње Пчиње и Криве реке, све до утока ка Вардару – прим. аут.), покренут почетком 1878. године са намером да се прикључе већ ослобођеном Врањском срезу, а тиме и Кнежевини Србији.Други историјски догађај у коме се помињу српски народни устаници - била је Брсјачка буна, у обасти Поречија и Азота (горњи слив реке Велике или Треске – прим.), која се дешавала током 1881 и 1882 године. 

Међу вођама Брсјачке буне се налазио и најпознатији српски четнички (герилски) војвода Мицко Крстевић из Латова..

Кумановски устанак је био устанак српског народа са почетка 1878.године. Пошто је српска војска већ у јануару 1878 године стигла до реке Пчиње и Табановачких шума (на самим прилазима граду Куманову) и ту је у време руско – турског примирја била приморана да се заустави. Само присуство српске војске близу града, као и претње од стране поражених турских војника, да ће локалне Србе побити, запалила је искру Кумановског устанк. У устанку је учествувало преко 1500 наоружаних добровољаца из Кумановског краја. Устаници су се борили против Турака и Арнаута, али и присталица бугарске Егзархије. У доба кад је подигнут устанак,у Куманову су деловали познати Срби, међу којима и учитељ Денко Крстић, који су имали јак утицај код османских власти, те као народни представници Срба својим су угледом успевали и заштитити интересе локалних Срба кумановског краја од незаконског прогона и злоупотреба власти. 

Српски устаници кумановског краја, активно су помагали српску војску у ослобађању јужноморавско - пчињског краја у и њиховом наступању даље ка југу, а посебно након почетка борби за ослобођење Врања (ослобођено 31. јануара по новом календру). Помоћ локалних устаника био је посебно значајан деловањем на терену иза турских линија, у ометању турских линија снабдевања, давања података о турским трупама,нападима из заседа, курирској служби и давањем упута за најбоље наступање српске војске приликом опсада. Сво хришћанско становништво из Пчињског региона (Врање, Трговиште, Старо Нагоричино, Кумановска околина) је устало у нади да ће се спојити са Србијом, али као последица постписивања примирја између Русије и Турске, српска војска је морала стати код Ристовца и прекинути даља ослобађања својих сународника.

Идеја о о подизању устанка се појавила у јануару 1878. године у Кумановском крају, након што су регуларне турске, али пре свега нерегуларне јединице (арнаутски башибозлук) почеле да врше терор и освету над локалним српским становништвом, због пораза у рату са Србијом. Док су трајали преговори о примирју и утврђивању нових граница, муслиманске вође из Куманова су се састале на локалном гробљу и одлучле да из освете и спречавања било каквих побуна, побију све што је српско у граду. 

Након краја рата са Русима многи бегови и хоџе су се почели враћати и спремати нападе на Србе што је довефло до нових проблема. На почетку сукоби су се наставили између локалних Срба и Арбанаса, али у се сада у гушење устанка укључила и егуларна војска Османског царства (редифи). 

Док је исчекивао српску војску у Куманову, народ из кумановског и пчињског краја почео се одметати на планине Козјак и Герман. Група од седамнаест Арнаута је упала у кућу Арсе Стојковићаиз села Ослара код Бујановца. Арса је погинуо у тренутку када је убио вођу банке, а цело се село дигло на ноге и ниједан Арбанас није изашао из њега. С друге стране, друга арнаутска банда је напала кућу бујановачког кмета

Ташка. 40 Арнаутаје силовало његове ћерке и снаје, док је он са синовима везан био приморан све то гледати срамоту. Након тога, када су се ослободили, узбунили су Бујановац и организовали потеру. Пресретнули су Арнауте код Челопека и сви су били побијени. Охрабрени оваквим развојем догађаја, када им је дуго очекивана слобода изгледала тако близу, а истовремено начули какву им судбину спремају локални муслимани, здружени добровољци са хајдучким четама подигли су устанак у кумановском и паланачком крају 20 јануара/1 февруара 1878 године. Устаници су добили помоћ од 2000 пушака од српске војне команде у Врању, на челу са генералом Јованом Белимарковићем.

Устанак је врло брзо захватио широку област од града Куманова до садашње северномакедонско - бугарске границе на истоку (цео слив Криве реке), а на до Кратова на југоистокуи Овчег Поља на југу. Главна средишта устанка били су Манастир Благовештења у селу Забел и Манастир Пресвете Богородице (Карпински манастир) у близини села Орах. Манастир Забел је један од најстаријих духовних православних светилишта у Кумановском крају, а према народном предању, подигао га је кнез Лазар.Карпински манастир је православни средњовековни манастир из 14. века, задужбина севастократора Дејана, зета српског цара Стефана Душана.У манастиру Забелу је уговорен скуп устаника и првака из четрдесет српских села. Народ је на поменутом скупу за вође изабрао попа Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца. 

Поп Димитрије Пауновић,на молбе бројног народа из Жеглигова (област између Биначке Мораве, слива Пчиње и Криве реке, између сливова Јужне Мораве и Вардара – прим. аут.), бројним сеоских кметова, трговаца, учитеља и свештеника, прихватио је да се стави на чело устанка у кумановском крају и позове српски  народ на оружје ради одбране од зулума.У кући попа Димитрија у Куманову десетак Срба заклело су се на Јеванђелу да неће одустати од борбе.За време примирја, устаничка војска је одржавала везу са српском војском у Врању, а истовремено спречавала стварање панике и дефетизма услед бугарске пропаганде, коју су ширли свештеници и учитељи бугарске Егзархије,плашећисрпски народ вестима да ће њихова места припасти Бугарској, као и „да они нису Срби, него Бугари” и т. д.Локални Срби су успели да протерају аге, бегове и чифлик – сабахије (Турке или Арнауте) из српских села у околини Куманова. 

Због неповољне спољно политичке ситуације, пошто се српска војска налазила на десетак километара од Куманова и Приштине, а руска на десетак километара од Цариграда,при чему су у току били и преговори са руским представницима ради потписивања мира и новог разграничења (Сан Стефано код Цариграда), турске власти нису хтеле да одмах улазе у нови сукоб и гушење устанка. Српска Влада, војска и кнез Милан су тајно подржавали устанике, материјално и оружјем, у борби против руско -турског Санстефанског уговора, који је предвиђао да чак и делови Турске које је ослободила српска војска (Врање, Пирот, Лесковац, Ниш, Трн, Белоградчик, Сливница, Радомир, Перник) требају бити предати новоформираној Бугарској кнежевини („Санстефанској”), а Гњилане, Бујановац, Прешево, Грачаница, Ново Брдо Табановце - Турској. Паралелно са тиме, у Београду је организован „Главни одбор Срба из неослобођених крајева“ са циљем да координира рад избеглица и житеља са неослобођеног подручја у османској Турској, те организује слање петиција великим силама за прикључење ових крајева Кнежевини Србији. И поред тога што никад није спроведен у дело, Санстефански споразум је имао последице за Србе и Србију и њихове односе са Русијом. Овај споразум је задовољио легитимне захтеве Црне Горе за проширењем у правцу Старе Херцеговине, али са друге стране је изазвао отпор Србије и Румуније. Све до објављивања неповољних одлука из Сан Стефана, кнез Милан је био веома одан Русији, видећи у њој природног заштитника Србије. 

Када је увидео да су два рата Србије са Турском као главни резултат довели стварање „велике”Бугарске, кнез је схватио да се српска спољна политика заснива на опасној словенској сентименталности.

Устаници су 6. маја 1878 године одржали скупштину на планини Козјак, у близини манастира Светог Прохора Пчињског, и донели су одлуку да се њихови крајеви уједине са Србијом. Србима је од османских власти била понуђена амнестија, ако се врате кућама и предају оружје, али то су одбили. Већ 10. маја потписана је петиција која је била упуђена Русији, кнезу Србије Милану II Обреновићу IV и учесницима Берлинског конгреса, у којој се тражило уједињене тих крајева са Србијом. Молбу до манастира Светог Прохора је донео Таса Костић Цивковић. Манастир Светог Прохора, задужбина српског краља Милутина из 14. века, био је од тада центар свих српских хајдука и четника.

Када је мир са Русијом био договорен, а главнина османске војске вратила са границе у своје касарне, турска централна власт је одлучила да угуши устанак силом и ту обавезу је предала Хафус – паши из Призрена. Након одбијања српских устаника да се уз наводну турску амнесију сами разоружају и распусте, османска Турска је одлучила да угуши Кумановски устанак у крви. Српској крви. Из Приштине ка Куманову, Хафус-паша је кренуо са пет табора низама и са топовима. Последња битка одиграла се 20. маја 1878. године на висовима и у долини реке Пчиње код села Челопек, кључна за судбину устанка. Устаници су се бранили на голоме Челопеку, на брегу Свете Петке, где су претходно већ једном однели победу, те чекали долазак трупа Хафус-паше. 

Како су српски устаници били герилци (четници), слабо наоружани и без топова, а сада већ и напуштени од Србије, нису се могли одупрети регуланој турској војсци. Велики број устаника је тада изгинуо на Челопеку, а они који су остали, пребегли су у слободну Кнежевину Србију, на само десетак километара северно. Овив „Кумановски Термопили” код села Челопек, представљали су свесно жртвовање устаника, када се увидело да се слободна територија не може задржати. Додатни мотив српским устаницимаза овако упоран отпор унапред изгубљене битке, била је и њихова жељада се одбране збегова нејачи, својих укућана, које се у масама сливало долином реке Пчиње ка планини Козјаку, манастиру Прохор Пчињски и даље ка Трговишту, Врању и Власини.Становништво које није успело да оде у збегове, страшно је страдало. Мушкарци су били набијани на колове, жене силоване, а села спаљена. Око 900 кућа је било спаљено, женско и мушко је силовано, старци су бичевани, одвођено у робље. Тог 20. маја 1878.године Кумановски устанак Срба је био угушен.Слобода је застала на самоме њиховом прагу. 

Тако близу, вековима сањана, а опет недостижна. Остала је да буде жеља све до чувене Кумановске битке 1912. године, која је одлучила судбину Турске на Балкану, а Србима прилику да освете Косовски пораз из 1389. године. 

Иако се устанак распао, остало су неколико храбрих српских јунака, који су продужили четовање и то:Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић из околине Прилепа, Младен Стојковић са Козјака и Мицко Крст(ев)ић из Латова у Поречју. Поп Димитије је нажалост, убијен је у Канли кули у Солуну, злогласном турском затвору. Кумановски устанак је својевремено био револуција. Важно је рећи да је Кумановски (или Кумановско – криворечки) устанак дао једну своју најаву коначног ослобођења ових крајева, које ће уследити 34 године касније - чувеном „Битком изнад векова”, Кумановском битком из октобра 1912. године, којом је окончано петовековно српско ропство под Турском.

Иако је врло ретко поменут у литератури, а још мање у јавном говору, школском образовању, како Србије, тако још и више Северне Македоније, на чијој се територији налазе области некада захваћене устанком, Кумановски устанак има огроман значај за локални српски, али и историју свег хришћанског живља, који се овим и многим претходним устанцима, њиховим вођама, подвизима и страдањима надахњивао у најтежим тренуцима робовања, рајетинског трпљењатерора, социјалне, економске, правне, моралне, верске и етничко – језичке неправде и подређености. Кумановски устанак уз Брсјачку буну представљакамен темељац стремљења локалних Срба за коначним ослобођењем од вишевековног шеријатског ропства и уједињења са слободном Србијом, својом матицом, али и родно место чувеног српског Четништва, покрета локалних Срба против исламизације („турчења”), арнаутизације и бугаризације, те физичког истребљења на простору који је представљао епицентар некадашње српске средњовековне државе Немањића (Старе Србије, како се некада говорило), колевке српске Царевине и Патријаршије, царског Законика, те небројаних задужбина које и даље светле и буде наду. 

Зато се и сам Станислав Краков, одлучује да напише документаристичку прозу о развоју и коначном институционализовању четничке идеје као нуклеуса борбе за слободу. Својевремено је и он видео и сумњао да је борба за слободу Срба у историјској јужној Старој Србији и делу Маћедоније утопљена у каснију компромисну идеологију југословенства („унитарно југословенство” краља Александра, без племенских посебности – прим. аут.), а као аутентично јужносрбијанско четништво у наводно словенофилство, иза којег се крила бугарска егзархистичка великодржавна идеја „Санстефанске” Бугарске.

Србин Жеглиговац,
у Куманову, на Јовандан лета Господњег 2024. године.

Извори:

1. https://kraljevina.rs/sta-znaci-pojam-cetnik-i-zasto-su-lobanja-i-ukrstene-kosti-njihov-simbol/

2. https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=22084.150

3. „Време", Београд 16. октобар 1930

4. https://akcija.org/duh-izvornog-cetnistva/

5. https://vidovdan.org/istorija/pravoslavni-svestenici-i-srpski-ustanci/

6. www.sr.wikipedia.org/sr-ec/Кумановски_устанак

7. „На руинама манастира Забел”. СПОНА. 20. 3. 2011.

8. Пламен Четништва, Краков Станислав стр.17А