И није нужно ићи увек у пра-повест да би се спознала оваква судбина људске цивилизације; довољна су сазнања с краја 19. до 21. века, на чијим темељима стоји и о чије се рушевине ослања македонски писац Томислав Османли у свом најновијем роману „Стуб који пева“ који је недавно објавила „Агора“ (Зрењанин; Нови Сад, превод са македонског Сашо Огненовски). 

Ипак, пишчев поглед је много шири од тог ужег језгра времена, његова креативна мрежа асоцијација досеже до антике, раскриљује заборављене видике повести у њима тражећи узроке и разлоге трајне људске агоније и туге. Овако проширене перспективе подижу завесу величанственог, трагичног Театра Историје у чијем средишту, на бини, стамено стоји мали мермерни стуб стар близу 2.000 година, у који су уклесане речи и ноте песме о пролазности времена као јамству сврхе постојања: „Док живиш - сијај, / никакве боли нема, / живот постоји само кратко / јер крај захтева време.“ Стуб стоји на каменом постољу на којем је записан епитаф: „Ја сам надгробни камен, / Сејкилос ме постави овде / као бесмртног сећања / дуготрајни знак.“

СТУБ КОЈИ ПЕВА

Стихове и музику спевао је чувени мелопоет Сејкилос (1. или 2. век н.е) из Тралејса, данашњег Ајдина у западној Анатолији, а речи и ноте које је диктирао у стуб је уклесала његова кћерка Ев терпа. Следбеник филозофије што ју је три века раније свету објавио Епикур, Сејкилос тако, лежећи под сенком неба, на пољани, слуша таласе реке Меандрос ишчекујујући без страха свој судњи час, смирен мишљу која га је водила кроз цели живот: живети сад, јер „све што јесте, само овде јесте“, како је говорио његов Учитељ. А богови, ех, да, каже још Епикур а Сејкилос се слаже, богови имају свој свет, у њему живе, и не размишљају о људима.

У средишту Османлијевог Театра Историје, чија се радња углавном одвија у Малој Азији, Сејкилос припада оним ликовима у роману који су аутентични, док су други креирани слободном имагинацијом, како напомиње писац. У групи првих издвајају се сер Вилијам Мичел Ремзи (Глазгов 1851-1939, Борнмут), сакупљач епиграфских артефаката и археолог, изучавалац Новог завета и трагалац за истинитим доказима о неким епизодама и личностима, особито о апостолу Павлу и његовом пратиоцу апостолу Луки. Животне и професионалне стазе Вилијама Ремзија који се посветио „чудесним натписима исклесаним на античким мраморима Мале Азије“, укрштају се са професионалном и животном стазом Едварда Џ. Пурсера (Даблин, Ирска, 1821-1906, Измир, Турска) који је, као инжењер и генерални директор Отоманске железнице, радио на деоници од Измира до Ајдина. Његово пријатељство са Ремзијем било је поткрепљено и левантинским духом, оним посебним који је сијао Ex oriente lux, из Светлости Истока.

Окосницу Османлијевог романа „Стуб који пева“ чине Сеј килос, Вилијам Ремзи и Едвард Џ. Пурсер који ће 1883. године, током изградње железнице до Ајдина и пронаћи Сејкилосов епитаф. Нешто касније протумачиће га управо Вилијам Ремзи, који ће годинама после Великог и после суровог грчко-турског рата доћи у Ајдин где ће се срести са Пурсеровом ћерком и зетом и оживети причу о Сејкилосовом епитафу. Под старост гоњен размишљањима о порукама које давна прошлост изручује садашњици и будућности, Ремзи ће повратком у Малу Азију привидно спустити завесу на Театар Историје. Али ће, иза завесе, Сејкилосов стуб и даље зрачити Епикурову филозофију. Тако снажно да ће се, иако више од две хиљаде година светом злокобно хује ужаси крвопролића и избеглиштва, у близини Сејкилосовог стуба у Театру Историје наслутити звук и стихови неког новог, најмлађег, стуба из 21. века у којем ће том свеопштем насилништву упркос бити уклесана имена Харуна и Захре. Тек венчаног младог пара из Сирије који бежећи од рата из Алепа и раздвојен незнаним избегличким стазама живи неугаслу наду да ће се поново срести.

БИБЛИЈСКИ НОМАДИЗАМ

Њиховим и сличним путевима и морима, са истом надом иду плиме других избеглица који свом силином преплављују данашње време и подсећају да се у повести ништа не мења већ само понавља. И обнавља, али у руху софистициранијих ратова. Па ће тако баш цели свет, од апостола Павла и апостола Луке, када им се брод којим су их Римљани превозили насукао на обалу, до безимених хиљада избеглица које последњих година спас траже у бекству са Истока на Запад..., живети ,“библијски номадизам“ тражећи ону племениту страну историје.

Вишетематски роман Томислава Османлија протиче у низу кратких поглавља која су осмишљена да му обезбеде сјајну динамику. Од стуба који пева (који се данас налази као древни артефакт у  Националном музеју Данске, у Копенхагену), преко давних и нових ратова у Малој Азији са посебно детаљно описаним трогодишњим грчко-турским ратом у првој петини прошлог века, до Сирије и Алепа, ово несвакидашње дело спаја антику и данашње доба од оновременог епитафа до ововремених, нон-стоп апдејтованих извештаја мировних ор ганизација који се преносе преко друштвених мрежа целом свету. Извештаја о огромном броју жртава избеглица са Истока, очајника који прелазећи мора у гуменим чамцима траже спас на спрудовима новог живота. До којих често не стигну већ нестају у таласима који једини, у сабласној пени, самотни, дотичу те жељене обале.

Пажљиво и прецизно грађена, сложена структура „Стуба који пева“ успева да повеже све ово, укључујући поред аутентичних и оних фиктивних ликова и есејистичке пасаже, документарну грађу, илустрације, па и модерну транскрипцију мелодије Сејкилосовог епитафа чији се звук може чути скенирањем, у роману приложеног, QR кода. Својом новом књигом Томислав Османли је исписао апокалиптичну историју друштава и појединаца, испитао разлоге злочина и казне, ниједног тренутка не падајући у патетику већ ређајући мрље на савести целога света настале нетрпељивошћу према другоме, обновио епикурејски ехо Сејкилосовог стуба. Писан у пост-постмодерном кључу, без патетике, јасно мисаоно доследан, роман „Стуб који пева“ Томислава Османлија враћа самопоуздање отуђеном, са модовољном роману постмодерне, обнавља класику и отвара пут њеном новом изразу. Пратећи више од две хиљаде година несрећа у свету, од апостола Павла и Луке до малоазијских избеглица овога века, ово дело као да преиспитује Цицеронову изреку да је Историја учитељица живота. Јер, од његовог времена до данас, њени су ђаци само показали да су вечни понављачи.