25. јун 2011.

Репортерски запис Споне из прелепе Овчарско-кабларске клисуре, у долини кривудавог горњег тока Западне Мораве, из манастира Успење Пресвете Богородице, захваљујући гостопримству игуманије монахиње Науме, пореклом из Македоније.

 Читав компкес овчарско-кабларског подручја прекрасно је природно добро, као Божији дар, под заштитом државе. Ова област препознатљива је по својим природним лепотама – бескрајном зеленилу, шумама, богатој флори и фауни, лековитој води...

Светиње

Посебну лепоту овом крају дају манастирски компкеси, смештени изнад обеју обала Западне Мораве. Због великог броја богомоља овај крај је вековима познат и под именом Српска Света гора. Стварана је постепено током шест векова.

Ово културно историјско наслеђе представља прави бисер овог дела Србије. У овој Клисури данас постоје десет манастира, и два света места. У средњем веку у многим манстирима Овчарско-кабларске клисуре постојале су преписивачке школе, које су успевале да у време Турске владавине очувају оно мало српске писмености...

Манастир Успење

Једна од светиња на Српској Светој гори, усред тог прекрасног колорита Овчарско-кабларске клисуре у централном делу Србије, јесте и манастир Успења Пресвете Богородице. Храм је изграђен 1939. по узору на Цркву Светог Константина и Јелене у Охриду, по жељи Светог Владике Николаја Жичког и Охридксог, који је столовао у Охриду до 1934. године. Био је метох оближњег манастира Јовање.

Манастир Успење подигнут је на левој обали Западне Мораве, на северним падинама Каблара. Данашња црква саграђена је на темељима старог манастира. У близини данашњег манастира, на брегу што се уздиже изнад манастира Јовање, налази се локалитет Кулина са остацима четвороугаоне куле и једним објектом правоугаоне основе прислоњеним уз стену. 

Манастир Успење је реновиран и освештан 23. септембра 2001. године.

Објектат је једнобродна грађевина, без кубета, са попречним наосом, јужним параклисом и тремом на западној страни. Манастир је дуги низ година био пуст све до велике обнове 1998. године када је Црква потпуно реновирана, реконструисана, а око храма изграђен велики конак, са још неколико мањих одаја за смештај, звоник. Уређен је и прилаз. Манастир је оживео 2003. доласком монахиње, игуманије Науме пореклом из Струге у Македонији. Црква није осликана, али је урађен иконостас.

У миру на 400 метара надморске висине, прочишћавају се и бистре натоварене мисли сваког намерника који дође из вртлога градске гужве и јурњаве. Предивна природа, просто неописиви раскош шумског крајолика, колоритни предели доступни људском оку који пуцају видиком са малог чардака и видиковца у порти манастира. Игуманија нам открива да манастир нема обрадивих пољопривредних површина, али ту пред нама су дарови природе и вредних руку монахиња, прекрасне цветне оазе, парадајз засађен у саксијама као и цвеће...

Лепота традиционалног манастирког живота, борба за сваки педаљ искоришћене земље и усклађеност термина у сваком часу дана, за сваку врасту послушања види се и овде у овом храму на западу Србије.

– Овде сам дошла након боравка у Банатској епархији. Пореклом сам из Македоније. У родном крају сам била претпрошле године. Пре тога, нисам тамо крочила пуних 25 година, на рођеној земљи. Иако је наша отаџбина горе, у долазећем Царству небеском...Овде живимо за Христа, угађамо Богу молитвом и постом, каже нам игуманија Наума, рођена Стружанка.

Невољно сведочи да је управо одужени црквени раскол у Македонији нагнао да се отисне у Србију и "потажи канонско ухлебљење и да спасава душу у Цркви Христовој".

- Иако је поредак црквени онакав какакв јесте, чињеница је да је народ у Македонији врло побожан, богобојажљив и одан Богу, и није крив што је таква ситуација, каже игуманија са нескривеном тугом у гласу.

У порти манастира неочекиван сусрет и радост због гостију из Македоније. Приспео је млади свештеник отац Никола Вукобрат, пореклом из равног Баната, из Вршца. Сада служи у Јежевици близу Чачка у Жичкој епархији. У оквиру свештеничких задужења, повремено служи и манастиру Успења.

- Питају ме често људи, како је оче. Па како да буде, велим, данас сам имао две сахране, јуче посетио немоћну девојчицу, причестио човека који не може из кревета да макне, кичму да исправи... и шта, да ја сада кажем како ми не ваља. Како сам могао да будем тамо, или овамо, да будем ово или оно. Па дајте, људи, не будимо заслепљени, безобзирни, изгубљени у јурњави данашњег савременог овоземаљског тока. Дајмо хвалу Богу, певајмо Му песму нову, каже надахнуто, отац Никола.

Милутин Станчић