Европски суд за људска права пресудио је да је Хрватска повредила право на поштовање приватног живота учитељу српске националности из Дарде који је добио отказ јер није предавао на стандардном хрватском језику.
Суд је отпуштеном учитељу из тог разлога досудио 5.000 евра на име накнаде неимовинске штете те 850 евра за трошкове поступка.
Српски учитељ поднео је тужбу да му је неоправдано престао радни однос учитеља у школи у Дарди због тога што није предавао на стандардном хрватском језику, наводи Јутарњи.хр. Школа је сматрала да није био подобан за оспособљавање за предавање на хрватском језику с обзиром на године живота и радни стаж јер је у време отказа имао је 55 година и 29 година стажа, стоји у саопштењу канцеларије хрватске представнице пред судом у Стразбуру.
Европски суд је закључио да је одлука о отказу представљала мешање у његов приватни живот јер се темељила на чињеници да је учитељ због својих година и дугогодишњег начина предавања те због немогућности прилагођавања радном месту добио отказ, што по ставу тог суда чини део физичког идентитета особе, а физички идентитет је битан аспект приватног живота појединца.
Иако је одлука о отказу била законита, она није била пропорционална циљу који се желио постићи. Суд је приметио да иако су у релевантно време 1998./1999. школе морале наставу изводити на хрватском стандардном језику, одређене школе су изводиле наставу или део наставе на мањинским језицима, док је у предметној школи усмена препорука за предавање на искључиво хрватском језику донесена само месец дана пре инспекције која је претходила отказу.
Ни један учитељ хрватског порекла није био подвргнут инспекцији како би се утврдило да ли су изводили наставу на стандардном хрватском језику, већ се инспекција односила само на учитеље српске националности.
Премда су одредбе о просветној инспекцији омогућавале и блаже мере, тј. остављање одређеног рока за исправљање неправилности у раду, инспекција је учитељу одмах одредила најстрожу меру забране обављања посла.
Такође, иако је у случајевима отказа о раду из лично условљених разлога било предвиђено додатно образовање или оспособљавање за друго радно место, школа је одбила да то омогући, искључиво због година и и стажа српског учитеља, а домаћи судови нису пружили уверљиво објашњење зашто су његове године представљале непремостиву препреку за извођење наставе на стандардном хрватском језику.
Имајући у виду сличности српског и хрватског језика, чињеницу да је учитељ већи део професионалног живота живео и радио у Хрватској те специфични послератни контекст источнославонске регије, суд је са шест гласова за и једним против сматрао да је одлука о отказу, без пружања могућности оспособљавања за одржавање наставе на хрватском језику, довела до повреде Конвенције о заштити људских права.
Ова пресуда још није коначна, а постаће уколико нити једна странка у року од три месеца од доношења исте не поднесе захтев великом већу суда.