Образовање и васпитање, као две стране јединственог процеса едукације, значајни су фактори који опредељују будућност младих људи. Школа је друга породица која у великој мери формира карактер детета. Свака генерација ученика имала је свог доброг наставника који им је остао у трајном сећању.

Таквог наставника одликује његова способност да разуме своје ученике, да им увек приђе као пријатељ, да им помогне при суочавању са проблемима. Од младих људских бића он ствара добро едуковане и одговорне личности, са својим колегама сарађује на најбољи начин, пре свега у корист ученика, а његово понашање у друштвеној средини запажа се као пример човека достојног поштовања, јер активно доприноси развоју културе у њој (Илић, 2007).

Овим путем, ја као професор географије, желим да поделим неке занимљиве податке о свом родном граду и учитељству у њему током XIX века до Првог балканског рата (1912).

Зато се враћамо више од два века у прошлост. Давне 1805 године у Куманову је отворена прва школа и први учитељ био је Гаврил Кратовац. Пре тога школа је било, али при манастирима, Матејачком и Карпинском. Не располаже се конкретним подацима где се школа тачно налазила, али се претпоставља да је то била приватна кућа у близини старе цркве.

Други учитељ који се помиње у Куманову био је Ристо Чолак из Велеса.

У Куманову је био учитељ 10 година. Школа је онда била у кући Стојан-ће(х)аје. После Ристе Чолака, 1823, дошао је јеромонах Михајло из Кучевишког манастира Св. Архангела у Скопској Црној Гори и ту је остао 5 година.

О њему постоји и запис у младо-нагоричкој цркви „Св. Ђорђи Пободоносец“. На место учитеља потом је дошао брат Ристе Чолака, Димитрије Чолак, а 1835. дошао је Трајко Штиплија (Штипљанац). У то је време школа била у кућици на месту где је доцније подигнута некадашња егсархијска женска школа испод цркве Св. Николе. Овај учитељ је дошао у сукоб са ондашњим кумановским првацима те је напустио Куманово и отишао у Скопље. После њега долази Митар Ристић Велешанац.

Године 1849 за учитеља долази Денко Крстић родом из Куманова, и он је био први мештанин учитељ. Мало је учитељевао, па је отворио радњу. После Денка још неколико Кумановаца је било у служби - Михајло Хаџи Стоилковић, потоњи прота кумановски; Ђоро Јовановић, звани Борозан, па Риста Поповић, потоњи кумановски парох.

Све до половине XIX века у Куманову се учило по манастирком методу само из црквено-словенских књига, буквара, часловца, псалтира, месецослова, при чему је било основно да ученици савладају читање, док се мање пажње поклањало писању. Школовање је тада трајало 5-7 година. У тадашње време, није се имало материјала за учење. Првих година писало се прстом по песку, а из једних истих уџбеника училе су читаве генерације.

За таблу, креду, сунђер и друга елементарна школска средства није се знало. Сама маса (сто за учитеља), била је уведена шездесетих година XIX века. Ђаци су скрштених ногу седели на рогожама на земљи без светлости и топлоте. У зимском периоду учионица се загревала уз помоћ мангала, а огрев су доносили сами ученици. Плата учитеља у Кумановској народној школи била је 12 динара, а касније је увећана на 24. У почетку су учитеља плаћали родитељи, чија су се деца школовала, сви подједнако, да би потом ту бригу преузела црква односно црквено-школска управа.

Следећег учитеља кога срећемо у Куманову био је Живко Марковић који је био познат под именом Живко даскал. Њега је из Србије довео Денко Крстић и у Куманову је био примљен за градског учитеља под уговором са црквено школском општином. По једнима Живко је био родом из Неготина, а по другима, негде из Војводине. Живео је у Куманову и учитељевао пуних 12 година. Ту се оженио и зародио. Живко је први почео учити децу из модерних књига које су добављане из Београда и Новог Сада. Главни предмети које је предавао били су: Читање, Рачунање, Наука Хришћанска, Матерњи језик, Писмени састави, Световна Историја, Српска Историја, Земљопис, Земљопис и Знања. Живко је био учитељ од 1855 до 1866 године. Умро је у Куманову у великој беди.

Смењивали су се учитељи, све на по годину или две. Илија Поповић са својом супругом Милком, пореклом из Срема, обоје учитељи, у Куманово су дошли из Београда. Илија био упућен за мушку а његова супруга за женску основну школу.

И они су радили кратко, само две године, и на њихово место је дошао Захарије Поповић из Хрватске. После њега Куманово је остало без учитеља две године.

1880. године у Куманову је била егзархијска школа, а учитељ је био Михаило Христо Панов.

У том периоду наступио је Српско-турски рат и школа није радила све до 1892 године. Тада су патријаршисти и егзархисти узели заједничког учитеља, Арсу Петровића – Стамболију који је предавао и из српских и из бугарских књига. И ова је школа била кратког века. У дворишту данашње Нове цркве Св. Тројице у 1903 године изграђена је школа која постоји и данас. У њој су данас ОШ „Крсте Мисирков“ и „Браћа Миладиновци“.

Током XIX века у Куманову је постојала и турска школа која се налазила до медресе близу старе Ески-џамије, а на самом почетку XX века радила је и влашка школа.

Приредио: Филип Ђошевски, дипломирани географ на Институту за географију
ПМФ-а

***

Литература:

Ј. Х. Васиљевић – Јужна Стара Србија књ.1 (Кумановска област),
Задужбина И. М. Коларца, Београд, 1909.

Ј.Х. Васиљевић – Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в., Друштво светога Саве, Београд, 1928.