06. април 2015.

У наставку четвртог циклуса књижевних радионица Културно-информативног центра Срба у Македонији "Спона", у Куманову је протеклог викенда у својеврсном читалачком кружоку обрађивана поезија Мирослава Мике Антића (14. марта 1932, Мокрин — 24. јун 1986, Нови Сад), уз преглед видео и аудио записа, преслушавања радио драме о делу којим књижевник упечатљиво остао заувеку колективном сећању као – „велико дете".

Модератор у радионици Елизабета Краљевски учеснике је подсетила да након романа „Нечиста крв" Борислава Станковића и драмског дела посвећеног „госпођама министаркама", Бранислава Нушића, у трећој обради стигла је анализа „не обичне поезије већ поезије Мирослава Мике Антића", поете, сликара, режисера, новинара, људине, како су га колеге звале.

- Наша генерација памти га као аутора Плавог чуперка, али за разлику од многих пре и после њега, некако је његово дело успело да се измигољи неминовном забораву па је преко социјалних мрежа његова пре свега љубавна поезија успела да дотакне и нове генерације. Још за живота тврдио је да он не уме да умре и срећом био је у праву. Дакле, говоримо о уметнику који је чини се некако искалио свој израз тако да нам и вицеви звуче као поезија, оценила је Елизабета Краљевски.

Романтизам је имао поезију у прози, подсетила је уводу, а нама је наш Мика оставио прозу у поезији. Но, тако суптилно нанизану речима које и пеку и лече. Један је од ретких, а можда и једини коме је хумор најснажније оружје, његово једноставно шегачење увек успева да у свом читаоцу пробуди оно дете које још увек уме да машта и сања.

У заједничком анализирању његове универзалне поезије која вечито спаја најразличитије генерације читалаца, на радионици је истакнуто да се, по угледу на француске романтичаре, Мика Антић за време свог не тако дугог живота успешно бавио и новинарством, филмом, сликарством, а према сопственим речима, 40 година је био супруг и отац, 40 година новинар, 40 година песник, а исто толико година провео је по кафанама. Знао је да каже да је живео тристо, четиристо, можда две хиљаде година, „а можда и сада, шашав, још увек лети и живи".

Занимљива су била сећања на аутора који је говорио да никада није написао своју прву песму, него да ју је преписао од Десанке Максимовић, па су сви говорили како је велики таленат и како ће бити велики песник. Доживео је да неки дечак из Ниша препише његову песму као своју прву песму.

Одбрана тема радионице, избором дела Мирослава Мике Антића, како је речено, „са радошшћу" привукла је на окупљање у „кружок" у Куманову и неке „нове читаоце", младе љубитеље поезије. На почетку, у готово стидљивом представљању, али касније отвореном дебатом, открили су ту „тајну везу" са поезијом Мике Антића, иако школовањем нису опредељени за књижевност. Заједничка им је, кажу, Микина поезија, коју су читалачки слободно „открили" међу богатом понудом књига у кумановској библиотеци. А свако од њих је на различитом образовном путу – на психологији, безбедности, у балетској школи... Међу тим новим лицима на радионици били су Дарко, Циевски, сестре Сара и Софија Цветановски, па Јелена Салтирова, Биљана Видоевска, Звонко Костовски...

Поред професорке Александре Георгијевске, која критички износила своја, али и пренета искуства о скраћеној, па и потпуно потиснутој лектири где поезије Мике Антића одавно нема, Глигор Максимовић је „из прве руке из читаонице", говорио о проблему смањеног интереовања младих за књигу. У анализи дела, он је подсетио на Антићев ауторски филмски траг, с посебним освртом на оштро интониран пројекат „Доручак са ђаволом". Тај филм, како је речено на радионици, сврстаног у дела југословенског „црног таласа", дуго је чамио у мраку бункера са забрањеним филмовима у време комунистичког режима Јосипа Броза. Тиме је, потврђена још једна карактеристика, да је аутор био „и миљеник, али и те како неваљали и неподобни тип" тог комунистичког периода у Југославији...

У врло занимљивој, на моменте „исповедној" анализи, свако „из свог личног угла, обичног читаоца", износио запажања у покушају проналажења неког сличног или упоредног дела које би посебно са те хуморне стране и нити у стиху, могле да се „вежу" за поезију Мике Антића.

Сећање на време када је Плави чуперак био обавезна лектира у чијем аутору се крије „велико дете" водило је до општег закључка да је ипак најтеже писати за децу, било да је у питању проза или поезија. Антић у својој поезији не користи стилске фигуре, поделу на стихове, строфе, његове песме су једноставно поезија у прози. Са друге стране Антић има савршено једноставан израз, посредност, његова простодушност, наивност детета, просто извире из сваког његовог стиха (песма Јоца). Рима није присутна и обавезна, како је оцењено, „јавља се с времена на време..."

Учење живота

- О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру. Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима – говорио је песник који је рођен 14. марта 1932. године у Мокрину, у Банату, тачно један век после такође врсног песника Ђуре Јакшића, а учени људи кажу да је доста сваких сто година по један песник и сликар таквог нерва за онај север што се од Бечкерека пење ка небу.

.... У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи јер они, нажалост, морају да уче и живот писца. Ја бих био најгори ђак јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био сам зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио сам се водоводом и канализацијом, радио са компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио сам у једном луткарском позоришту, правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије... – описао је једном песник чији су родитељи били учитељи и стално су се селили, из Мокрина у Кикинду, па у Панчево, у које су се доселили 1941. године и ту проживели тамне окупацијске дане. Баш ту, Мика је написао и своје прве стихове, први пут се заљубио...

Свако има своју песму

- Од брака до коњака само је пола корака. Од друма до рума само разрока шума ума... Свако има своју песму. Ја немам своју жену, свој тип жене. Све жене на свету су ми се допадале и све музике на свету. Одушевљавао сам се Римским Корсаковим, Чајковским, Бетовеном, чак и неким тешким Вагнеровим партијама, а у исто време био сам спреман да лумпујем уз грчке и македонске песме... Био сам у стању да бесомучно слушам све, од регтајма до најмодернијег џеза. Све оркестре, правце и стихове. Какво сам блиставо време проводио у Њу Орлеансу и истовремено мислио на дане и ноћи проведене са чика Јаником Балажом – причао је Антић.

Песма за нас двоје

Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.

Пијана киша шиба и млати,
врбама ветар чупа косу.
Куда ћу?
У који град да свратим?
Дан је низ мутна поља просут.

Вуцарам светом два празна ока,
зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?

Ил је већ било?
Требао корак?
Можда је сасвим до мене дошла.
Ал' ја, у крчму свратио горак,
а она не знајући - прошла.

Не знам.
Цео свет смо обишли
у жудњи лудој
подједнакој,
а за корак се мимоишли.

Писмо

Тог, 24. јуна 1986. када је Мика умро, увелико иза поноћи отворено је писмо адресовано на Дуду из комшилука које је апсолутно потврдило песникову жељу да измакне маленим замкама баналних говора и овешталих посмртних слова:

Дудо,
Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор.
М. Антић

Тако је и било. У Мокрину су на дан његове смрти писци одржали књижевно вече у част преминулог песника. Неки стихови су подсећали на његову тврдњу како ће заувек живети.

Ако ти јаве: умро сам - не веруј то не умем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. И зато: не буди тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг. Ноћу, кад гледаш у небо, и ти намигни мени. Нека то буде тајна. Упркос данима сивим кад видиш неку комету да небо зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим.