Универзитет постоји да би свом друштву прибављао и развијао висока знања. Кад изгуби ту улогу он је непотребан. Богати ће дипломе за своју децу набављати ако не овде онда у иностранству, а народ ће се окренути своме јаду.

Ако гледате оно што се збива на Београдском универзитету постаје очигледно да та установа престаје да буде – универзитет, изведено из латинског universitas magistrorum et scholarium, што би било „заједница учитеља и ученика”. На београдским факултетима, а најразглашенији је случај Архитектонског, где студенти данима одржавају протесте, професори би да свој материјални положај поправе – узимајући од својих студената који су у статусу самофинансирајућих.

Наиме, 27 факултета журе да повећају школарине, у време кад свако поскупљење човека води на ивицу опстанка. На свим би школарине биле преко 100.000 динара. На Архитектонском, рачунају на 290.000. У држави у којој је просечна плата око 700 евра, за дете-студента морала би да се одваја читава плата месечно. То је крај високог образовања за децу из највећег броја српских породица.

Универзитет постоји да би свом друштву прибављао и развијао висока знања. Кад изгуби ту улогу он је непотребан. Богати ће дипломе за своју децу набављати ако не овде онда у иностранству, а народ ће се окренути своме јаду.

За Србију то је 1) десетковање знања и 2) ликвидација праведности.

Реаговање професорске касте је „без осећаја за земљину тежу”. Кад студенти више нису могли да плаћају - уследиле су претње... Обратиће се декан Архитектонског факултета „за помоћ надлежним органима ради обезбеђивања безбедности имовине и лица”. Полиција на аутономном универзитету? Декан, проф. арх. Владимир Лојаница нема разлога за обзирност, иза леђа му је и ректор универзитета Ђокић који је до јуче био ту, у фотељи декана.

Да је то само ток у којем се свако брине о себи – јасно показује недавни захтев емеритуса, што је статус 106 професора у пензији, а омогућено им је да раде. Они траже шта? Да се то боље плаћа.

Дакле, људи за које се свакако може везати одговорност за пад и распад универзитета – не позивају да се то поправља, него да им се плати. Што више универзитет пропада, они би да буду боље плаћени? Нова нормалност?

Баш они су обучили генерације да је грабеж једини добар начин понашања, док се имало шта… А сада, у распаднутом универзитету све је мање интересовање нових генерација (посебно способнијег дела) да буду професори. „Факултети ће за 10 година остати без сарадника у настави и асистената”, објављује се.

Ако завршиш Природно-математички и радиш на факултету зарађујеш 1.000 евра, а ако одеш у приватне фирме у ИТ области – 2000. На ПМФ-у виде да би решење било – повећање плата. Ко о чему професори о својим платама.

То показује да на универзитету нема више 1) никаквих нематеријалних мотива и 2) да нема људи, мада би их тамо морало бити највише, који ће разумети да се проблем може решити само тако што ће универзитет бити на челу снага које ће променити друштво – а ово јесте време велике промене.

Универзитет је поништио самог себе. Обесмислио своју улогу. Историја универзитета управо је везана за учешће професора и њихових студента у променама и поправљањима друштва. Сетите се улоге професора и студената у подизању Срба и Србије у прошлом веку, у успостављању српске државе, учешћа у ослободилачким ратовима, подизању јужнословенске државе, развоја друге јужнословенске државе. Наравно, и тим људима су биле потребне паре, али кад би Милутин Миланковић дошао из Беча да је све мерио платом?

Па, и у посткомунистичком периоду уследило је ангажовање интелектуалаца, већина је са универзитета. Данас више нема тог стања.

Ако одете на протест студената због кардиналних друштвених питања – нема професора. (Част изузецима!) Професори брину о платама и могућим стипендијама на „престижним универзитетима”. Не сећам се да је икад тако било. Нису се студенти и професори слагали у много чему, али су и једни и други разумели – друштво очекује њихова знања... И друштвени ангажман. Нису то нужно решења, али се појављују као оријентири. Свеће на крају тунела.

Јасно је да се од оваквог универзитета тешко може очекивати да заузме своје природно место у процесу друштвених промена. У тим променама, због немоћи универзитета, решења ће морати да се рађају из хаоса.

Др Слободан Рељић (Политика)

Социолог и пензионисани предавач на УБ